Петар II Петровић Његош

 

Рођен је као Рафаел Петровић 13. новембра 1813. године у Његушима у Црној Гори.

Родитељи: Тома Марков Петровић и Ивана Пророковић. Имали су деветоро деце, шест ћерки и три сина.

Стриц: Владика Петар I Петровић Његош

Име: Народно предање каже да су га звали Раде и Радивој

Образовање: Манастирска школа на Цетињу, школа у Топлој код Херцег Новог. Учитељ му је био песник Сима Милутиновић Сарајлија. 

Сарајлија је био необичан учитељ. Часове је држао шетајући кроз природу. Са ученицима је разговарао о сејању кромпира, Хајдук Вељку, грчким боговима...Један од задатака је био и гладовање. Његош и другови су се сналазили и кришом јели сир и хлеб. Учитељ се није љутио јер је сматрао да је и сналажљивост спартанска вештина. 

Његош касније у знак захвалности свој спев ''Луча микрокозма'' посвећује баш Сарајлији.

Био је изузетно висок.

Раде није био први избор за црногорског владара, тек трећи. Први потенцијални наследник Митар (брат од стрица) је преминуо млад. Други избор је био Ђорђије (брат од другог стрица). Неписменог младића су послали у Русију да се школује. Ђорђију се свидео живот у страној земљи и пријављује се у руску царску војску. Судбина је одредила да трон преузме Раде, иако он то није желео. Имао је 17 година и сањарио је о песничком позиву. Ступање на трон значило је одрицање од многих ствари. Једна од обавеза је била и да се замонаши како би био поглавар цркве. Узима ново име - Петар, у част свог преминулог стрица.

Течно је говорио италијански, немачки, руски и француски језик. 

Борио се за независност Црне Горе. Осим Турака, покушао је да искорени ''крвну освету'' међу својим сународницима. За убиство члана једне породице убијао се било који члан из породице убице. Његош није могао да разуме овај сурови обичај и желео је да створи цивилизовану и модерну државу. Суочавао се са бројним заверама, неколико пута су покушали да га отрују. 

Држава није имала војску и полицију, заснивала се на братствима која су често била у сукобу. Његош се трудио свим силама да их контролише. Формира Сенат који ће доносити одлука, без њега. Уводи порез који многа племена одбијају да плаћају, чак су га изазивала да их лично преузме од њих. 

Титулу владике добија 1833. године.

Да би нахранио гладан народ, продаје дијамантски прстен како би купио жито. 

У Бечу упознаје Вука Караџића. 

Градио је путеве и бунаре. Уводио је законе, формирао војску. Отварао је школе. 

Водио је живот који није желео да води. Једину утеху и мир је налазио у писању и читању. Ствара '' Лучу микрокозму'', ''Горски вијенац'', ''Лажног цара Шћепана Малог''.

Судбина нема милости према овом човеку. Забрињавајући кашаљ, дијагноза најстрашнија - туберкулоза. Лека нема. Црна Гора у том моменту није имала ниједног школованог доктора. Његош саставља тестамент. Не може да лежи, спавао је седећи. Одлази у Италију, надајући се да ће му Напуљ, Венеција, Милано и Рим мало олакшати муке. 

Писац Љубомир Ненадовић прави Његошу друштво током овог путовања, своја сећања је сачувао у путопису ''Писма из Италије'':

''Опет ћу ти говорити о владици; само о владици. Непрестано сам с њим. Како изостанем једно пре или после подне, ето ти Вукала или Ђока к мени: 'Ђе си, чоче? Хајде, зове те господар!' И свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу, јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ; али је приметио да их ја радо једем. Многи говор каткад му шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха али он нема стрпљења. Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се противних јела. Ништа не пије. Једе обично много грожђа.''

Његош се враћа на Цетиње. Жалио је што неће дочекати ослобођење своје земље од Турака: ''Не жалим што ћу умрети, али жалим што у моме животу нисам ништа знаменито учинио.''

Преминуо је 1851. године, две недеље пре 38. рођендана. 

Проглашен је за свеца.

Од личних ствари остала је само једна фотеља. Остало је годинама нестајало, изгубљено, уништавано. 

Његошев двор Биљарда

Његошев рукопис