''1915 - трагедија једног народа'' Бранислав Нушић

 

Посвета сину у књизи ''1915 - трагедија једног народа''

Страхиња Бан Нушић, син писца Бранислава Нушића, рођен је 1896. године. Име је добио по великом јунаку наших епских песама Бановић Страхињи. Бранислав је био нежан отац, Страхињу и Маргиту је често водио на сликарске изложбе и у позориште. Деца су с времена на време глумила у очевим представама.

Страхињу пријатељи памте као живог и темпераментног младића, веома амбициозног и романтичног. Био је ниског раста. Добре нарави, поштен, идеалиста и велики патриота. 

Даринка, Бранислав, Страхиња и Маргита

Породица Нушић

Почиње Први светски рат. Страхиња се као добровољац придружује српској војсци 1915. године. У једној борби је рањен у ногу. Опоравља се у Војној болници у Скопљу, близу своје породице. Бранислав је од 1913. до 1915. године уздизао позоришни живот у Скопљу.

Младић присуствује сестриној свадби. Забринута мајка Даринка на све начине покушава да сачува живот свог мезимца. У тајности се обраћа породичном доктору Светозару Пешићу, који је тада био председник војно-лекарске комисије. Моли га да Страхињу ослободи фронта и додели му неку сигурнију позицију у војсци. 

Страхиња Бан Нушић

Након опоравка, Бан излази пред комисију која га проглашава неспособним. Младић се буни: ''Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију!'' Иако нарушеног здравља, враћа се на фронт.

Као један од 1300 каплара, умире 12. октобра 1915. године од рана задобијених у бици. Имао је само 19 година. Бранислав од бола неколико дана није излазио из куће. Нушићи помажу великом броју избеглица које само пристижу на југ бежећи од аустроугарске и бугарске војске. Након неколико дана, породица Нушић возом стиже у Приштину. Убрзо се препуштају немилости албанских планина у оној страшној голготи српског народа. 

Сачувано је неколико Страхињиних писама.

''Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант који је рођен у Београду. Породица ми живи у Скопљу. Kумановска улица број један. Молим да обавести моју породицу где сам погинуо, кад и на ком месту сахрањен. Унапред благодаран.''

Пронађена су и писма (сачувана у једној свесци) непознатој девојци, која му је очито била прва љубав.

22. август 1915, Баре, 12 ноћу

Драга мала,

Све се више приближује час када ћемо се растати можда заувек. Изгледа сасвим вероватно да ћу ових дана отићи на предстражу. Ми се већ увелико спремамо.

Утврђено је да је на Дунаву, на нашем фронту, сконцентрисано преко 200.000 Бавараца. Огледаћемо се и са њима па коме срећа.

Ја сам убеђен да ће Немци ускоро у офанзиву противу нас. Ево сад, преко целе ноћи, осветљавају рефлекторима наше положаје; то до сада нису радили и нема сумње да то нешто значи.

Једва чекам, једва чекам да се ово сврши па, ако останем жив, да те једном за свагда пригрлим и да ти кажем: моја си, ја те волим. Али, ако ме и ти тада не будеш волела.... Но о томе нећу више да мислим. Ја знам да ме ти сада волиш и ја сам задовољан.

Хиљаду пољубаца шаље ти твој

Б.

Више писама на Страхиња Бан

Бранислав Нушић је ретко причао о губитку свог сина. Направио је паузу од 10 година у писању комедија. Својим романом ''1915'' одаје почаст Страхињи и осталим младићима који су дали живот за отаџбину. Роман је објављен 1920. године.

''А једнога дана отиснуо се и мој јединац на широку пучину и ја га испратио са благословом....''

''Тешка ноћ је пала на моју отаџбину, као да је злим дусима сметала светлост дана, те су и сунце угасили или га застрли покровом својих страсти и једа, како ни један једини зрачак не би допро да нас загреје....''

''Ја сам га чекао.....На отаџбину је моју већ пала тешка невоља, крваве су реке почеле натапати наша плодна поља, крваве су сузе потекле из очију мајки, крвавим је знаком почео да се бележи праг свачије куће. Пође народ у горе и планине да се склања испред непогоде, а у напуштеним селима зазвонише звона наопако оглашавајући задњи час. Ја сам га чекао....''

''На истим шинама била су једновремено два воза и оба тако натоварена. Ови су се возови сучељавали и кад буду кренули, они ће поћи разним правцима, један доле Солуну, а други горе, Приштини. Последњи вагон првога и последњи вагон другога воза додиривали су се тако да се у ствари није ни знало који су то вагони код којих се деле две тако различите судбине. Они у колима која слазе у Солун, после неколико сати путовања, избећи ће и мраз и глад и патње; они у колима која иду у Митровицу полазе на тежак пут страдања и искушења. Они ће месецима патити и злопатити, они ће месецима лутати по снежним планинама, гоњени, убијани, без крова и без хлеба, без заштите и без потпоре. Док ће се они први грејати на сунцу, на топлим морским обалама, ови ће умирати од глади и студи на снежним планинама; док ће они већ по првоме кораку, иако и сами оптерећени бригом, наћи себи мира, дотле ће ови други под теретом брига потуцати се дуго и дуго кроз невоље и опасности.''

Нушић се присећа и књижевника Милутина Ускоковића, који је извршио самоубиство током ратног вихора.

Милутин је скочио у реку Косаницу и удавио се. Пред пад Скопља, Нушић и Ускоковић су заједно били на седници грађана чија је тема била евакуација становништва. Милутин је и раније био склон депресији и мрачним мислима, а Бранислав је видео да пријатељу сва ова дешавања тешко падају. У погледу му препозна престрављеност и непоуздање. Ситуација у Приштини само је још више ''помрачила замагљену душу''. Одлучује нагло да крене за Куршумлију уз речи: ''Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!'' Нушић није озбиљно схватио ове речи.

''Онако, у оном лаком капутићу, без опреме, без ичега, кренуо је лапским друмом, који су већ били загушили бегунци који су отуд бежали ка Приштини. Отишао је у Куршумлију у тренутку када су се и тамо чули топови и његова већ узнемирена душа није ни ту могла наћи мира. Нигде, нигде га не би могао наћи више, јер у томе тренутку већ није више било ни једнога кутка Србије до којега није допирао глас топова. Отаџбина није могла више понудити мирно и безбедно прибежиште једноме сиромаху, књижевнику своме. Ускоковић није више имао моралне снаге да се одупре тежини догађаја; душа му се зањихала, изгубила тежиште, посрнула и - подлегла. Написао је једну цедуљицу, у којој је горко пребацивао отаџбини што га је напустила, отишао је на обале бујне и од силне кише надошле Косанице и скочио је у мутне и блатњаве вале те топличке речице, нашавши у смрти мира.''

Велимир Рајић

Нушић сазнаје да нема више ни младог песника Велимира Рајића. 

''Сиромах Рајић! Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљивао на душу тешке болове. Он се није жалио, он се није јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и - он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, ево је и умро као жртва болова!''

Страхиња је био сахрањен далеко од породице. У Приштини му одржавају помен.

''Међу тим гробовима изабрао сам један који ћемо прелити и на коме ћемо упалити свећу. И тамо у селу, крај Мораве, где лежи гроб мога јединца, има родитеља који су погубили децу далеко од села, далеко од родитељске куће. Кад они тамо зађу по гробишту да помену своје дете и не нађу му гроба, сетиће се да у њиховом селу има један гроб који родитељска суза није оквасила и припалиће му свећицу и помолиће се на том гробу за покој душе својега детета.''

Писац се присећа непрегледне колоне гладне деце која су се повлачила заједно са војском. Претпоставља да их је било око 40.000, поведена по наредби у збег како их непријатељ не би зграбио. Та деца су следећег марта требала да постану регрути. 

''Тежина пута без честита одморка, недовољна храна, умор и глад испили су ову децу, угасили им онај благи детињи поглед, избрисали им осмех са усана и посукнули ведрину на лицу. ''

''Кад сам у том тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске, где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блатима и где ће их болести обарати као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.''

''Свршено је, свршено је све!''

Савезници су опрали руке, непријатељ је заурлао: 'Распни га!' Крст је већ садељан, а Голгота је пред нама. Крећимо и пењимо се на њу!

Крећемо у планине, крећемо сви: и краљ и влада, и војводе и ђенерали, и војска и народ. Крећемо у планине, у гудуре; крећемо у глад и у смрт!''

И народ креће. Пењаће се на снежне врхове, спуштати се у мрачне и студене кланце. Славиће крсна имена по пећинама. Спаваће у снегу и блату, успављиваће их арлаукање гладних вукова. Будиће их арнаутске пушке. Гладоваће, умирати од болести. Клаће их и убијати дивља арнаутска племена. Умираће на обалама Јадранског мора чекајући помоћ савезника. Својим телима храниће мора. Сејаће гробове у туђини.

''Бајка, бајка, бајка коју ћемо - ако преживимо ове тешке дане - причати својим унуцима, као што су нама о некадањим патњама причали наши дедови!''

''Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветстопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава се у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.''

Више о 1300 ђака каплара 1300 каплара