''Српски рјечник'' Вук Стефановић Караџић

Вук прикупља речи и 1818. године објављује прво издање ''Српског рјечника''. Сарадник је Јернеј Копитар. Садржи преко 26.000 речи на народном језику. Ово дело је изузетно важно јер:

- то је прво дело штампано новом Вуковом ћирилицом коју и данас користимо

- прво дело у којем је остварена Вукова правописна норма

- уз ово дело је штампана и прва граматика српског језика

- садржи Предговор у ком је доказано да основа књижевног језика може бити само народни

Вук ствара азбуку од 30 слова, уводи Ђ, Ћ, Љ, Њ, Џ, Ј. Слово Ј је преузео из латинице. Што се правописа тиче, уводи правило да се пише као што се говори, иако то није његова оригинална идеја.

У Предговору наводи да Срби већ хиљаду година имају своја слова и писмо, али ''још ни у каквој књизи немају правога свог језика''. Немамо ''ни једне књиге да је управо написана по српској граматици, као што народ говори'', па испада ''као да наш језик (осим свију језика на овом свијету) никаква правила нема''. Вук ту препознаје два узрока. Први је што су наши писци самоуци, зато немамо ни буквар. Други што имамо два језика, па хоћемо и трећи да ''начинимо''. Зато сваки писац пише како му одговара.. Ако не зна српски, убациће славеносрпски, ако не зна славеносрпски, убациће српски. Свестан је да у овом издању нису сакупљене све српске речи, али сматра да је постављен темељ за даљи рад. Моли своје читаоце да му запишу речи које није унео, па ће их он сакупити.

''Рјечник'' је тројезичан, речи су на српском, немачком и латинском језику. За превод на немачки и латински био је задужен Копитар. Занимљиво је да су Копитар и Јакоб Грим наговарали Вука да унесе српске псовке у речник, пошто су им биле занимљиве.

Речи објашњава на необичан и оригиналан начин, уз помоћ епских и лирских песама, пословица, изрека, предања. Ово дело можемо да посматрамо као енциклопедију српске културе.