Милован Глишић

Рођен је 6. или 7. (19) јануара 1847. године у селу Грацу, поред Ваљева. Различите су информације о датуму рођења. У селу није постојала школа. Рођен је у земљорадничкој породици. Отац Ђорђе, гуслар, и мајка Јевросима, талентована за приповедање, научили су га да пише и чита. Због свог предзнања, одмах је примљен у други разред основне школе у Ваљеву. Са 17 година ступа у први разред гимназије у Београду. Отац умире 1865. године и Милован је приморан да се бори за опстанак. Био је и ђак и слуга. Служио је у богатијим кућама, прао судове, чувао децу. Сам је зарађивао за хлеб и смештај како би олакшао мајци. Иако му је све ово одузимало доста времена, школовање није запостављао, имао је добре оцене. Много је читао и учио стране језике (руски, немачки, француски).

Гимназију завршава 1870. године. Студира технику. Постаје уредник сатиричног листа ''Враголан''. Као члан покрета Светозара Марковића и противник власти, ухапшен је 1872. године због преношења забрањених књига. Због сиромаштва напушта технички и прелази на филолошко-историјски одсек Велике школе. И поред успешно положених испита, због сукоба са професорима напушта студирање 1875. године без дипломе.

Постаје помоћник уредника ''Српских новина''. ''Отаџбина'' штампа његове прве приповетке. Постаје коректор Државне штампарије, затим драматург Народног позоришта у Београду. Пензионише се 1898. године, али је две године касније враћен у службу као помоћник управника Народне библиотеке. 

Умире у Дубровнику 20. јануара 1908. године, где се лечио.

Живео је и стварао у периоду стварања грађанског друштва, наглих социјалних и економских промена, у периоду када је град јачао, а село пропадало. Писао је приповетке и комедије, преводио са француског и руског језика. 

Његово књижевно стваралаштво припада РЕАЛИЗМУ. 🔍Сазнај шта је реализам.

Пише само о ономе што је видео или чуо. Интересују га друштвене појаве, нарочито чиновништво и бирократија (администрација), зеленаштво (давање новца под каматом) и пропадање села. Пише о капетанима, пандурима, писарима, зеленашима, газдама, трговцима, сиромашним учитељима, поповима, учитељима. Пише о похлепи, миту, корупцији, превари, неморалу богаташа. 

ДЕЛА:

''Глава шећера'', ''Свирач'', ''Шило за огњило'', ''Рога'', ''Ни око шта'', ''Учитељ'', ''Прва бразда'', ''Подвала'', ''Два цванцика'', итд.

Сматра се творцем српске сеоске приповетке.

Имао је жарку жељу да студира у Русији, али се то није остварило.

Сви пријатељи су га памтили као простодушног, доброг и вредног човека који није умео да буде ташт и осветољубив. Био је омиљен у кафанским друштвима где је забављао окупљене згодама и шалама. 

Превео је ''Тарас Буљбу'', ''Мртве душе'', ''Рат и мир''. Био је пажљив преводилац. Данима би тражио одговарајућу реч која би потпуно одговарала оригиналној. Откљупљивао је и уништавао примерке ранијих превода којима није био задовољан. 

Неписмени сељаци су највише волели да слушају Глишићеве приповетке.

Имао је сестру Станку и брата (немамо информацију о имену). И Станка и Милован су мало говорили о оцу. Због очевог дуга, породица је била приморана да прода породично имање од ког су живели. 

Након завршене основне школе постаје практикант (приправник) у ваљевском начелству. Касно уписује први разред гимназије у Београду. 

У каснијим годинама претежно се бавио превођењем. Сестра Станка, професор и преводилац, сарађивала је са братом током превођења.

Кратко је био у несрећном браку. Након тога је живео у хотелу ''Национал''. 

Хотел ''Национал''

Због туберкулозе се лечио у Дубровнику, где је и сахрањен. Постоји прича да је током пљачке гробља 1939. године био отворен и његов гроб, али извештаји се не поклапају.

Награда ''Милован Глишић'' се са прекидима додељивала у Ваљеву од 1971. до 2007. године.

По његовим делима снимљено је неколико телевизијских филмова.

Последњи дани Милована Глишића

Милован Глишић - тајна орловог пера

Млади писци су га сматрали учитељем. Јанко Веселиновић, Милорад Митровић и Радоје Домановић су Глишића звали ''чича'', а он њих ''синовци''. После смрти свог омиљеног ''синовца'' Јанка Веселиновића повукао се из друштва. 

Омален, пуначак човек, увек насмејаних очију и дуге браде. Савременици кажу да је његов смех био заразан. Када би се засмејао у позоришту, за њим би почела и остала публика. 

Седе: Глишић, Александар Сумбатов Јузхин, Бранислав Нушић, Стеван Сремац. Стоје: Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић. Сликано пре 1901. године.

Једном се критичар Јован Скерлић обрео у Глишићевом родном селу, па је упитао једног земљака: ''Да ли познајеш Милована Глишића?'' ''Да'', одговори сељак, ''познавао сам га. Само, он је давно отишао у варош и почео тамо нешто да пискара. Отада за њега нисам ништа чуо. Али, његов брат - то је славан човек!'' Пита Скерлић: ''А шта је он урадио да се толико прославио?'' Одговори сељак: ''Остао је у селу и успео да одгоји најбоље волове у овом крају!''