Владислав Петковић Дис

 

Рођен је 10. марта (29. фебруара) 1880. године у селу Заблаћу поред Чачка. Био је девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић. Дисово детињство проткано је проблемима са здрављем, сиромаштвом и тугом пошто су браћа и сестре умирали. Отац, власник кафане, умире 1893. године. Мајка Марија, за коју је био везан, наставља да школује децу. Владислав је завршио шест разреда гимназије у Чачку, затим прелази у Зајечар. Матуру није положио, иако је два пута приступао полагању. Критичари су користили ову информацију као кључни доказ за Дисово књижевно необразовање. Дис је много читао, напамет је знао лекције које су га интересовале, а оно што га није интересовало једноставно није могао да учи и научи. И није сматрао да ово треба да буде смак света. Умире му и мајка. Владислав постаје привремени учитељ у селу Прлити 1902. године. Наредне године одлази у Београд, ради прво у општинској трошарини, а након тога на царинарници. Ту је бројао и мерио шљиве.

Родна кућа

Објављује прве песме. Живи боемским животом. Још као учитељ, имао је обичај да сву плату потроши у кафани првог дана, па је преживљавао до следеће. Храну су му доносила деца. Са пријатељем и песником Симом Пандуровићем уређује ''Књижевну недељу''. У Ваљеву је једно време радио као практикант (службеник) у суду. 

У не тако срећном животу вечито тужног песника, једна година је ипак била изузетно срећна. Те 1911. године Дис објављује своју прву збирку песама ''Утопљене душе'' и жени се Христином Тинком Павловић. Чак ни лоше критике не кваре породичну хармонију.

Владислав и Христина

У српско-турском рату 1912. учествује као ратни извештач, због лошег здравља није примљен у војску. Другу збирку песама ''Ми чекамо цара'' објављује 1913. године. Почиње Први светски рат, повлачи се преко Албаније. Доспева до Крфа, затим до Француске. Успоставља контакт са породицом која гладује у Београду. 

Пријатељу на Крфу је оставио пуномоћ да шаље плату Тинки у Београд, али је пријатељ тај новац трошио у кафани. Дис, бесан, креће на Крф. Италијанску лађу, на којој се налазио, потапа немачка подморница. Владислав Петковић Дис се утапа 30. маја (17. маја по старом) 1917. године.

ЗАНИМЉИВОСТИ О ПИСЦУ

• Верује се да је са песником потонула и свеска са необјављеним песмама. 
• Није умео да се насмеје, уста је крила црна брада.
• На регрутацији је одбијен због неразвијених груди. Пошто се пријавио као добровољац, постаје ратни извештач. Пред смрт се борио са туберкулозом. 
• Више је волео да пише него да чита.
• Отац Димитрије је био љут на сина због песничког позива, сматрао је да само математика може оплеменити кућни буџет.
• Највише је био везан за старијег брата Радослава. Радослав га је често извлачио из финансијских неприлика. Брат му је дао војничке цокуле у којима је Владислав прешао Албанију. 
• Приликом повлачења преко Албаније, изгубио је оно мало ствари што је имао. Сачувао је само фотографију своје деце.
• У великом друштву се није сналазио, ћутао је. Тек међу правим пријатељима би могао да се опусти. Увек је био природан и говорио је шта мисли. 
• Осим на пиће, оно мало зарађене учитељске плате би често проћердао и на картама.
• Једно време је живео у Јагодини. Састављао је крај са крајем, није имао новца ни одело да сашије. Увек је носио исти шешир са великим ободом, пелерину и огромне наочаре са дебелим стаклом. Блед, густе црне браде и рашчупане косе, многима је личио на авет.
• Многи су се питали зашто песме потписује као Дис. Да ли због Диса, града бола из Дантеовог ''Пакла'', који би се уклапао у његов карактер и природу? Сам Владислав је објашњавао да је то средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, како би нешто задржао од свог имена. Признати критичари Богдан Поповић и Јован Скерлић, осим песама, критиковали су тај надимак. Дис им то није замерао, није имао ту способност. Он је једноставно био такав, изван овог света. Расејани месечар. 
• Савременици га памте као неуредног човека, пре брака је често био мамуран. Пертле су му вечито биле одвезане, сваког тренутка је могао да се саплете и падне. Подочњаци су били боје очију, мршав, блед, остављао је утисак да је гладан и сиромашан. Кажу да је био и трапав. 
• Кратковид и забораван, једном приликом је дуго тражио кућу у коју се преселио, пошто није био сигуран која је тачно. 
• Књижевни критичари су сматрали да су Дис и његова поезија недостојни самог врха нашег песништва због меланхолије, мотива смрти, туге, као и да такав боем не може бити узор. Узор може бити само песник који пева о патриотизму, песма мора бити јасна и цела лепа, а не мрачна и суморна. Иако није био признат за живота у пуној мери коју је заслуживао, Дис је данас један од најцењенијих песника.
• Сам је финансирао објављивање своје прве збирке.
• Сима Пандуровић о Дису: 

''Већи део дана и ноћи проводио је у кафани. Као да је сматрао да је то најхуманија социјална установа. Није био ни гурман, ни пијанац. Јео је ретко, мало, па и то мрљаво, и без воље. Волео је да попије чашу доброг вина, али се, колико знам, није никад опијао... Иако је био сиромах имао је неку наклоност према господству и аверзију према простаклуку. Није никад псовао, ни био развратан, разуздан и бучан... Могу рећи да ме је волео, да је готово свакодневно бивао са мном,, код моје куће, у кафани, на шеталишту; али ми смо се ипак до краја његовог живота ословљавали са 'ви'...''

• Праве тренутке среће доживео је у браку. Био је брижан и нежан муж и отац. Тинка је била његова супротност, жива ватра. А он вечито исцрпљена сањалица. Упознала их је заједничка пријатељица. Дис се заљубио на први поглед. Она је имала 19 година, он 31. Приликом прве шетње причали су о књижевности, Диса је интересовало шта је све Тинка прочитала, а она се осећала као да је на испиту. Прво јој се није допао, али је Владислав био упоран.

Бранислав Нушић, Дис и Сима Пандуровић

• И само венчање прате бројне анегдоте. Девер се није пробудио на време па је у цркву дошао након свадбеног чина. Младожења је заборавио бурме. Иако је кум предложио гумицу са кишобрана, Тинка је на улици замолила једну непознату жену да јој позајми бурму на пар минута. 
• Кућа је увек била пуна пријатеља који су ручали или вечерали са породицом Петковић. Глава куће је била сналажљива Тинка, пошто Владислав није знао ни ватру да наложи како треба. Али, бар не води више боемски живот, породица му је све. 
• Рађају се Гордана и Мутимир. Дис је болестан, чини му се да груди неће још дуго издржати бол. Једва је прехрањивао породицу. Прекида се пријатељство са Симом Пандуровићем. Вечито у минусу, Дис је замолио Симу за новчану позајмицу. Сима одбија. Дис касније сазнаје да је Сима паре позајмио другом песнику, иако му је Владислав био бољи пријатељ. Дис није замерио, али није инсистирао на помирењу. Ипак, њихово удаљавање је почело доста раније, били су различити карактери.
• Касније је установљено да је Дис дуго вукао неизлечено запаљење плућа. Плућна марамица се залепила за десно крило па су последице биле трајне. Имајући у виду и борбу са туберкулозом током Првог светског рата, јасно је да песник не би дуго поживео чак и да је преживео бродолом.
• Бранислав Нушић га је често критиковао да троши три пута више него што зарађује, као и да ће закаснити на сопствену сахрану. Вечито је каснио. Ако се договорите са њим у пола девет, он ће доћи у пола дванаест.
• Није био одговорна особа. У канцеларију је долазио ретко, редовно само када треба плата да се подигне. У Јагодини је стално каснио на посао. Једног дана је одлучио да се промени, па је поранио. Када је стигао у канцеларију, видео је да нема никога. Зашто? Сви су већ отишли на паузу за ручак. 
• Није умео да жури, није се оптерећивао временом. 
• Много је патио у Француској. Пао му је камен са срца када је успоставио контакт са супругом и сазнао да су живи. Ипак, стена је и даље била на души. Драгомир Димитријевић памти да је Владислав стално био натмурен и несрећан: ''У великој сиротињи је живео, али већег господина по лепоти духа није било!'' Жена му јавља да је Мутимир имао запаљење плућа, потребна му је јача храна, па како онда он да шета француским улицама? Многе непреспаване ноћи је провео тамо, размишљајући на који начин да помогне вољенима. Писао је писма у стиховима: ''Не јавља ми се. А има кад. Сем ако не спава, ако не дише. Десет месеци равно је сад од растанка нам, откако не пише!''
• Постоји прича да је са Светозаром Ђаковићем у Француској отишао код једне пророчице. Жена је видела да им предстоји путовање које ће бити фатално за обојицу. Светозар је молио Диса да одустану од пута за Грчку. Брига за Тинку, Мутимира и Гордану је била јача, као и туга и носталгија. Уосталом, то путовање је било једини начин да помогне финансијски својима. Светозар одустаје од пута, а Владислав је кренуо возом ка Италији. Он мора на Крф. Нада се да ће тамо добити своје место ратног дописника и тако обезбедити новац.  У Риму обилази град и пише жени дрхтавом руком, као да је предосећао нешто: ''Драга Тинка, ја путујем данас. Да се опростимо...ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.'' 

Након несреће, његово тело је пронађено на површини Јонског мора. Преживели се сећају да је Владислав био миран док је море гутало брод. Скинуо је наочаре и сместио их у џеп. У џепу је имао само једну драхму. 

Дис је имао осећај да његову породицу прати зла коб. Рано је остао без родитеља и осморо браће и сестара. Његова душа се утопила, као да је прорекао у својој првој збирци. Тинка се касније преудала. Гордана је, годину дана након очеве смрти, страдала у пожару. Мутимир је убијен после Другог светског рата, комунисти му нису опростили што је био четнички капетан. Није имао потомака.

Кад прочитамо све ово, некако нам постане дража песма ''Међу својима'', коју Дис пише у Француској, док су супруга и деца у окупираном Београду. Овом тужном песнику судбина није дозвољавала дуге моменте среће. И кад је најзад спознао праву срећу, рат га раздваја од сродне душе и мелема за његову напаћену душу. Стихови ове песме су тек мала назнака свих оних емоција и мисли које су раздирале Петковића. И кад се понадао да ће ипак све доћи на своје, судбина се још једном поиграла. За његову породицу срећног краја нема. 

                                                                          Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис'о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: "Нека живе деца".

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...

Напољу је видно, као пред свитање.

К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Дис као ратни извештач Песник на мушици нишана

Квиз ''Међу својима''