Пас који говори
Рођен сам, по причању моје мајке, из једне њене лакомислене авантуре, која јој је донела седморо деце и много беде. Два моја брата и једна сестра умрли су одмах по рођењу. А ја сам прогледао у кући госпође Албине Книпер, сеоске бабице, у годинама рата, почетком јесени. И моја мајка и госпођа Албина много су се бринуле за мене, храниле ме и тетошиле. Корпа ми је била обложена крпама и перјем, као гнездо какве птице. Мајка ме поучавала животу: како се маше репом, како се показују очњаци, како се чисти крмељ из очију и како се терају досадне муве. Ту смо увежбавали међу собом и основне захвате напада и одбране. Била је то лепа и безопасна игра.
Насртали смо једни на друге као сеоски џукци, али смо очњаке прекривали велуром, а канџе смо држали у шапама, као каме у футроли. Али једног дана одвојише ме од мајке, и заправо тада почиње мој пасји живот. (Ово “пасји” немојте да схватите погрешно, не жалим се на живот. Него кажем просто: мој живот.)
Када је господин Берки (тако се звао мој будући газда и господар) платио госпођи Книпер, још није било одлучено које ће од нас да пође с њим, а ја сам мало разумео од свега тога што се збивало око нас. Сећам се само да је мајка била врло тужна и да је цело време плакала. Тек сам много касније схватио зашто се није опирала и зашто није ништа предузела. То је све она радила, у ствари, за моје добро. Ко зна каква би ме судбина задесила да ме господин Берки није узео тада. Од нас четворо преосталих, само нас је двоје остало у животу. Ја и мој брат. Њега су продали у друго село неком ловцу. А моје две сестре задесила је тужна судбина: госпођа Книпер им је везала камен око врата и бацила их у набујалу реку. Госпођа Книпер је и сама била жалосна, и знам да би им се смиловала да нису биле тешке ратне године, макар због моје мајке. Јер госпођа Книпер је волела животиње, чак и оне кењкаве мачке, но шта ћете, a la guerre comme a la guerre, како би рекао онај велики љубитељ животиња, Лафонтен. Од великог бола, моја је мајка сасвим пореметила умом. Данима ништа није јела, само је плакала и нарицала, јурила по дворишту и по селу, завиривала у сваки буџак. Онда јој је једног дана рекла госпођа Книпер: “Лоло” (тако се звала моја мајка), “морала сам! Опрости, Лоло, морала сам!” Моја је мајка лежала испред ње, наћуливши уши да би добро чула све што јој каже госпођа Книпер, и гледала ју је тако тужно, очију пуних суза, да се и стара госпођа Книпер расплакала: “Немој, Лоло, немој да ме гледаш тако. Морала сам. Знаш и сама како тешко излазимо накрај.” Но моја је мајка и даље гледала госпођу Книпер право у очи, избезумљена од бола. “Немој, Лоло, немој да ме гледаш тако”, рече госпођа Книпер. “Бацила сам их у реку!” Онда је моја мајка схватила да су се њене сумње обистиниле, вриснула је и полетела ка обали. Јурила је, јурила низводно, цвилећи као пас, боже ми прости, као човек. Нашла је моје сестре у плићаку, насукане, у атару другог села, закачене о врбу, с каменом око врата. Вратила се моја мајка пред вече, само да умре крај мене.
Лежао сам на веранди господина Беркија, мог новог газде, и размишљао о судбини, о својој несрећној мајци, о својој браћи и сестрама, о госпођи Книпер, о животу уопште. Размишљао сам и цвилео, више од туге него од зиме. Тада се појави један дечак и поче да ме милује и да ме греје у рукама, као да сам, не дај боже, врабац, а не пас. Онда ми се загледа у лице и поче да се смеје.
“Ана, Ана”, рече он. “Дођи да видиш нешто. Врапчић!”
“Баш је сладак”, рече Ана и уштину ме за образ.
“Овај ме пас на неког подсећа”, рече дечак. “Богами, јако личи на неког.”
“Збиља”, рече Ана, његова сестра, “на кога ли ме подсећа?”
“И тебе?” рече дечак.
“То је да човек умре од смеха”, рече његова сестра.
“Збиља, то је да цркнеш од смеха”, рече дечак.
Држао ме једнако на длану, као врапца.
“Знам на кога личи”, рече дечакова сестра.
“Реци, Ана, на кога?” рече дечак. “Молим те, реци ми. Подсети ме.”
“Сети се”, рече Ана. “Хајде, сети се сам.”
“Молим те, реци ми”, рече дечак. “Не могу да се сетим. Само знам да ме овај пас… то је, збиља, да цркнеш од смеха.”
“На стару жену”, рече Ана.
“На госпођу Книпер, бабицу!” рече дечак.
“То је да цркнеш од смеха”, рече његова сестра. “Пљунута госпођа Книпер!”
Тако сам почео и сам да сумњам у своју сличност са госпођом Книпер, мада ја, искрено, не налазим да сам био имало налик на њу. Можда нам је само туга давала исти израз лица, јер госпођа Книпер је била веома несрећна због онога што је била починила, а ја сам туговао за својима. А што се тиче сличности, могу вам рећи да сам био налик на своју мајку. Исте крупне тамне очи, модросиве, као шљива, исте уши, зашиљене и при врху мало повијене. Можда сам једино свој стас наследио од свог (непознатог) оца, јер сам се касније развио у витку псину дугих ногу, какве моја мајка, ако се добро сећам, није имала. Од мајке сам наследио још и боју длаке, жуторину, и већину особина: преосетљивост, покорност, трпљење, верност, оданост, нервозу, као и извесну лењост и лакомисленост.
Један пас као што сам ја нема неку узбудљиву историју о којој би се могло много говорити. Ја сам имао доста срећну младост (не говорећи, наравно, о растанку са својом породицом), иако сам живео у ратно време. Можда управо зато. Објаснићу вам на шта мислим. Рат односи људе, ускраћује им нежност, рат уноси у људе страх, чини их неповерљивим. У таквим условима, један пас, веран пас као што сам ја, много значи. Ако нисте дете и нисте преосетљиви, њега можете волети без очајања, без страха да ћете полудети, да ћете умрети од бола уколико вам га рат узме, можете га волети а да не чините себи никакве уступке, можете му се слободно исповедати, без страха да ће одати ваше тајне и скривене жеље. У ратна времена псу је тешко само док му не израсту очњаци. (Зато су настрадале моје сестре, покој им души.) А за једног одраслог, за једног јаког пса, рат је благодет. Тада владају помори међ стоком, гину коњи, а војске затрпавају мрцине тек толико да не вире изнад земље. Ионако ће их, веле, разнети пси и Цигани.
Кога још може да интересује моја биографија, кад нисам био ни чувени ловац (него сасвим просечан), ни прослављени тркач, када не само што немам племићко порекло с педигреом него сам чак, по свему судећи, ванбрачно дете, копиле дакле, а нисам се прославио ни на бојном пољу, нису ми подигли за живота споменик и нисам никад добио неко одликовање од Црвеног крста или од било кога. Ја сам, дакле, обичан пас и моја је судбина просечна. Оно што ме у неку руку чини изузетним, то је моја способност да говорим. А до милости говора уздигла ме љубав једног дечака, могао бих рећи несрећна љубав.
Једног се јутра појави господин Берки, мој нови газда, и рече:
“Анди, како ти се допада овај пас?”
“Као бог!” рече дечак. (Волео је да претерује.) “А како ће се звати?”
“Динго,” рече господин Берки моје име.
“Динго?” рече дечак. “То ми се име не свиђа. Волео бих да ми господин Берки објасни шта то значи.”
“Аустралијски дивљи пас”, рече господин Берки.
“То ми се име јако свиђа”, рече тада дечак.
Иако ми је званично газда био господин Берки, ја сам ипак, душом и телом, припадао дечаку. Од свих људи на свету с њим сам се најбоље слагао и најбоље споразумевао. Мислим да су томе допринеле, осим његових година, и неке наше заједничке особине. Верујем да не грешим душу ако кажем да смо он и ја били по много чему слични: по лењости, по разузданости, по оданости, по жељи за авантуром. Мислим да не грешим ако кажем и то да је тај дечак имао у себи нечег псећег: што се тиче његовог њуха и његове преосетљивости на мирисе, сигуран сам да не грешим. Усамљеност и туга спојише наше животе. Његова туга за оцем и моја туга за родитељима створише међу нама неку врсту пријатељства заснованог на сродности. Како сам почео нагло да растем и да стичем углед међу сеоским џукцима, као мудар и учен пас свог малог мудрог господара, дечак је постајао све мање усамљен, све поноснији на мене и све одважнији. Јер ја сам га ослободио не само његовог урођеног страха од паса (од те је исте бољке боловао и његов отац), него је и уопште постао храбрији, јер је знао да у мени има сигурног и оданог заштитника. Заузврат, он ме научио разним корисним вештинама које изазивају поштовање. Умео сам да дотерам залутале краве, да откопавам кртичњаке (то из пустог задовољства, како бисмо прекратили време), да јурим зечеве, да откривам лисичје јазбине и гнезда барских птица, да ловим дивље патке, жабе, лептире, змије. Чак сам научио од дечака да разговарам са њим у часовима усамљености! Сећам се, једном, када нам се била изгубила крава Наранџа, замало нисмо побегли у свет. Дечак ми је успут поверио тешке и одговорне задатке. Једна је његова порука била толика да сам личио себи пре на голуба-писмоношу него на пса. Чим бисмо били јако несрећни, одмах смо ковали план да бежимо у свет. А нисмо, ето, доспели никад даље од трећег атара. Дечак је знао каткад да ми прича приче или да ми их чита. Мислим да не претерујем ако кажем да сам већ био научио напамет онај роман Човек, коњ, пас, што га је дечак толико пута причао чобанима, измишљајући често и дотерујући га.
Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама.
Примећујем у последње време да је дечак тужан. Постао је и према мени некако хладнији, обазривији. Видим, крије нешто од мене. Али сам ускоро схватио о чему је реч и, ето, поново ме сколила она моја стара псећа туга. Дечак се опет спрема да оде у свет. Овога пута изистински! У то нема сумње. Схватам и то зашто ме избегава: хтео би да олакша себи тај растанак. А и ја сам се од те изненадне туге разболео. Куњам пред дечаковим прагом како ми не би побегао без опроштаја. Куњам и размишљам о свом животу. Осећам, овај растанак нећу преживети. А-ууу! А-ууу!
Писмо
Драги господине Берки, ово вам писмо пишем из далека и хоћу да вас поздравим и питам за здравље. Полако се привикавам на нове другове у школи, али ми се сви ругају због мога изговора. Још увек сањам ноћу да сам тамо код вас, па ме мама будила баш синоћ, јер сам плакао у сну. Мама каже да је то носталгија и да ће све то брзо проћи.
Драги господине Берки, молим вас најљубазније да ми се не смејете због овога што ћу вам сада рећи: ја сам синоћ плакао највише због мог пса Динга. Ана ми се још увек подсмева и каже да сам ја заљубљен у тог пса, а можда је то и истина, но ја верујем да ћете ме ви разумети и да ми се нећете ругати.
Испричаћу вам сада како ми је било тешко када смо кренули на пут, како ме потресао тај растанак. Сећате се да сам ја, пред сам полазак кола, био нестао и да сам дошао у последњем тренутку, па су ме сви грдили. Казаћу вам сада где сам онда био. Одвео сам Динга на обалу Керке, да се поздравим с њим. Затим сам га везао каишем за врбу, а он се није опирао, само је цвилео. Хтео је да крене за мном и молио ме да га пустим, но ја сам му рекао да остане, да је живот такав, и да знам да никада нећу наћи бољег пријатеља од њега, ни међу псима, ни међу људима. Онда сам чуо како ме зову, па сам отрчао да се поздравим са свима вама. Сећате ли се, сви смо плакали, и моја мајка, и Ана, и ваша мама, и ви. Знали смо да се нећемо никада више видети. Онда су кола кренула, а ја сам још увек плакао, срце ми се кидало од плача. Сећао сам се свих оних година које смо тамо провели, мог покојног тате, који се није никад вратио, вас и ваше маме, госпође Риго, учитељице, Беле Хермана, Лацике Тот, Јулије Сабо и осталих. Успут нисам смео да се осврнем, како не бих још јаче заридао када будем угледао последњи пут село, звоник, Грофовску шуму и све остало. Но ипак нисам могао одолети. И замислите, господине Берки, кога сам угледао? За нама је трчао Динго и цвилео из свег гласа, а ми смо сви опет заридали. Онда сам замолио чика Мартина да га отера бичем и да потера коње брже, јер нисам могао да поднесем више то цвиљење. Динго је, можете замислити, био на крају снага, јер је трчао за нама све до Честрега! Био је сав запењен, исплажена језика. Ја сам почео да вичем, да урлам, тако да је чика Мартин морао добро да га ишиба док га није приморао да се заустави, заправо да се скљока од исцрпљености насред друма. Чак и када је воз кренуо, ја сам једнако гледао кроз прозор и плакао. Све ми се чинило да чујем његово цвиљење и да још увек јури за нама.
Ето, драги господине Берки, то сам хтео да вам испричам и да вас замолим да ми напишете једно писмо о свему. Пишите ми и о томе како је Динго. Још бих вас само замолио, ако ми се нећете смејати, да му прочитате ово моје писмо и да му кажете да ја нисам крив, да га нисам могао повести са собом и да га нећу никада заборавити. Кажите му и то да ћу једног дана, када постанем песник, написати о њему песму или басну. У тој ће басни пас да говори. И зваће се, наравно, Динго. Молим вас, дакле, господине Берки, да ми учините то, он ће све да разуме, само, док му говорите, гледајте га право у очи и понављајте му моје име. Реците му: “Анди, Анди, Анди те поздравио.”
Говорите му полако, као сасвим малом детету. Видећете да ће вас разумети. Почеће да цвили када му будете поменули моје име. То ће значити да је све разумео.
На крају вас још молим да га пазите и да му купите добру вечеру за овај новац који вам шаљем. Он највише воли коњетину (са доста костију), а то можете сигурно да купите у Бакши, код господина Фејеша, месара. Такође вас молим, драги господине Берки, да у вашем писму мојој мами не помињете овај новац (то је од моје уштеђевине), јер би ми се Ана сигурно ругала. Зато је најбоље да пишете мени лично, онако како сам вас замолио.
Засада нека буде доста.
Вас и вашу маму, као и госпођу Риго и све моје другове, а посебно Белу Хермана, Лацику Тот и Јулију Сабо и све остале најсрдачније поздравља и свих се радо сећа.
Ваш јадни
Андреас Сам, ученик
Одговор
Драги мој Анди, радујем се што си добро и што си добар ђак, као што видим из писма твоје маме. А из твог писма видим да још увек лепо састављаш и да ти је рукопис све бољи. Верујем да ћеш једног дана да постанеш песник, а судећи по твом покојном оцу, вама Самовима фантазија не фали. Што се тиче твоје молбе, драги мој песниче, могу ти рећи само да бих ти је врло радо испунио да се није догодило оно што знам да ће ти бити врло жао да чујеш.
Динго се онога дана када сте ви отпутовали вратио уморан и испребијан, и дуго је цвилео и завијао. Цео дан није хтео ништа да окуси, мада смо му изнели чак и џигерицу, само је пио много воде, халапљиво. Сутрадан смо га нашли цркнутог пред вратима.
Драги мој А. С., немој да се сувише жалостиш због тога, има у животу и тежих ствари – видећеш када порастеш. Могу ти само рећи да га је и мени било јако жао, то је био заиста диван пас, а мама је чак и заплакала. Наравно, ти ћеш то да прежалиш и да сасвим заборавиш једног дана. За овај новац који ти шаљем (ово ти је камата) купи себи налив-перо и покушај да напишеш о том догађају неки састав, у стиху или у прози, па ми то пошаљи. Ако буде добар, показаћу га и госпођи Риго, твојој учитељици, а она ће се, сигурно, много обрадовати. Ако јој се буде свидео, можда ће га и објавити у Добром пастиру.
Твоји те другови сви поздрављају. Буди добар и немој се много жалостити.
Твој чика Берки
Коментари
Постави коментар