Збирка песама ''Песме бола и поноса'' објављена је 1917. године у Солуну, неколико месеци пре смрти Милутина Бојића.
Садржи 35 песама, од којих су неке из периода балканских ратова.
Песме су искључиво родољубиве.
Сам наслов збирке нам јасно дочарава све оно што је млади песник мислио и осећао током тих бурних ратних година. Милутин је био учесник и сведок догађаја.
Псалмопевче, где си, да са златних жица Твој псалам зазвони, Да уз тужни јецај прекоморских тица У тугу зарони?
Вај, гуслари, где сте, да звук ваше струне Тешки очај људи, Што данима трпе бод трнове круне, Под храстом загуди?
Да певате размах орлова уморних, Но који не клону, Већ крвавом пеном, сред рогова зборних, Крсте васиону!
Још несвенут ловор крв њихова шкропи, А прсију пламен Пут кроз глечер ствара и сметове топи И го стапа камен.
О, дајте ми снагу и десницу чвршћу! Суза глас мој мути: Преко речи, што ми од ужаса дршћу, Јава тек се слути.
Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем. Да из срца даднем Сав бол и сав понос и, кад их изречем, Кô лист свео паднем.
Али глас мој залуд кроз гробља вас вапи. Мој смер ће да каже Онај, што еп вечит морем врућих капи У јамбове слаже.
Неколико песама из ове збирке илустровала је наша сликарка Милена Павловић Барили 1929. године. Нажалост, илустрације је немогуће пронаћи на интернету.
''Плава гробница''
''ЖЕНЕ''
Јато жена гробљем блуди крадом Ћутке гази, да мртве не вређа, И низ жутих воштаница ређа, Док децембар јауче над градом.
Скамењене крај крстача, неме. Хладно вече у срж се увлачи, Али мало мраз и тама значи, Јер за њих је умрло и време.
Нигде звука, нигде једног крета, Смрзла суза низ образ не тече; Ни уздаха, да знак Живог рече: То се грле два замрла света.
Само ветри једноставно цвиле Тугу, што је срце жена скрива. А планина планину дозива: — Велике су као што су биле!
''НА ДРИМУ''
Сунчаним пољем сав зелен и леден
Јуриш у пустош, где црно бусење
Поздравља мразним криком шупље стење,
Над ким је покров од челика сведен.
Мог Светог Краља памтиш ли, бољаре,
И крвав пораз татарскога Кана
И одрубљену главу Тамерлана,
Краљевске ловце, царске соколаре?
Разблудни, млади џине, реч ми реци!
Али ти хучиш снажним громом жудње,
Као у доба лутања и блудње,
Кад су ти пришли наши груби преци.
Пуст и дивљачан кроз кланце си рио
У сутон Царства пун дима и плача,
Кô и сад кад се с Победом корача:
Сад осмех кријеш, кô што јад си крио.
Горди смо тобом, јер твој шум нам годи,
Оштар, кô поглед орла који вреба.
И док пратимо лет твојих галеба,
Завет отаца крај нас хучно броди
У твојој хладној и зеленој води.
''МЕЋАВА''
Бескрајна и бела пољана почива,
Као мртав херој залеђена трупа,
Коме бели покров ловоре прикрива.
Све је пусто, као да клетва приступа.
Кроз тишину гробну храстова и ива
Ни погребно звоно не чујем да лупа.
Кô надгробне плоче стрче брда сива
И глечере густа сумаглица купа.
Већ данима тако без промене све је:
Ни цика, ни сузе у тој полутами;
Чак ни небо да се руменом засмеје.
И подне и поноћ једнолики, мукли.
У тој јези као и богови сами
Да су се пред болом у амбис повукли.
Само бели бездан пахуљице веје.
''ОДЛАЗАК''
Крвава поља позлаћена славом
Расплакана су остала за вама
Засута чађу и разорном лавом,
Здробљеним гвожђем и мртвим главама.
Кроз зимску поноћ, којом очај веје,
Кроз вијор, кланце, сметове и воде,
Корачаш мукло, док се судба смеје,
Корачаш мукло, поробље и роде.
Но нигде јаук, ни роптање гласно,
Ни тешки уздах да проломи горе.
Да ли што браниш сваку стопу часно
И што још памтиш ловорике скоре?
Чујеш ли јаук што ти земља шаље?
Чујеш ли жене како болно цвиле?
Знаш ли да значи сваки корак даље
Збогом кулама што су твоје биле?
Голгота чека. Знаш ли њој да греду
Путови твоји маглом завијени?
А врагови ти покров слави преду!
Из тешка сна се, о мој роде, прени.
А ти ме гледаш мирно, без бојазни,
И вера краси твоју главу бледу,
И збориш: »Чему разговори разни?
Јер вратићу се у истоме реду,
Поново ведар, васкрсао, смео,
Са новом крвљу охолом и здравом,
Срешћеш ме горда, кô што си ме срео,
На пољанама позлаћеним славом.
''БЕЗ ДОМОВИНЕ''
Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:
Да ли отац пати?
Брига једна зором ко џелат нас буди,
Брига једна вас дан у стопу нас прати,
Брига једна сву ноћ нагриза нам груди:
Је ли жива мати?
Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једна вас дан у срцу скривена,
Жудња једна ноћу сажиже нам груди:
Шта ли ради жена?
Страх нас један зором кô опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:
Сестре су под стидом?
Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:
Где су деца наша?
...Само један пут ће одговора дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, где изгледа мати
С неверицом сина.
''Плава гробница'' је преведена на француски, немачки и руски језик. Постала је антологијска песма.
''Тужна слика била је посматрати преношење мртваца југоисточном падином Вида и њихово поверавање таласима плавог Крфског залива на вечити починак.'' Душан Борић
''Близу првог одељења подигнут је дуг мост и довезене су барке за превоз мртвих на мали брод 'Notre-Dame de Salut', својину исландских рибара, који је умрле одвозио и сахрањивао у Плаву гробницу на пучини.'' Милош Н. Ђорић
Коментари
Постави коментар