Милош Црњански

Мали Милош

Милош са братом

Родитељи Марина и Тома

Родна кућа

Милош Црњански рођен је 26. октобра 1883. године у Чонграду, данашњој Мађарској. Отац Тома био је општински чиновник, који је због својих политичких ставова протеран из Баната у Чонград. Црњански су стара свештеничка породица.

Милошев деда. Сад видимо на кога је личио.

У Темишвару је завршио основну школу и гимназију. У Ријеци је студирао експортну академију, а у Бечу је започео студије уметности и филозофије 1912. и 1913. године, али је дипломирао тек десет година касније на Филозофском факултету у Београду.

Добро познавање руског, немачког и мађарског језика омогућило му је да чита књиге у оригиналу. Ухапшен је 1914. године у Новом Саду, шаљу га на ратиште. Колера му је загорчавала живот, али је успео да се опорави. Био је на фронту у Галицији, затим је радио у бечкој манастирској болници и као телефониста у Сегедину.

Након Првог светског рата и дипломирања, наставља школовање у Паризу. У Риму упознаје Иву Андрића. Између два рата је био новинар, професор и аташе за штампу у посланствима краљевине у Берлину и Риму. Оженио се Видом, једном од најлепших Београђанки. Обожавао је фудбал.

''Уживам у томе што сам створио нашој књижевности, где није лако створити нешто. Толике су њене жртве били људи који су можда били исто тако талентовани, можда и много више, али су пропали! Мене је, изгледаће вам смешно, спасао спорт!''

Када се полемише која су два најбоља српска писца, имена Иве Андрића и Милоша Црњанског буду на самом врху списка. Поштовали су један другог иако су били потпуно различите личности. Ипак, судбина је хтела да им једна ствар буде заједничка. Андрић је Други светски рат дочекао у Берлину као посланик Краљевине Југославије, а Црњански у Риму. Андрић је пратио Хитлерове одлуке о судбини наше земље, а Црњански Мусолинијеве.

Након немачке окупације наше земље и пада владе, Црњански остаје без посла. Одлази у Лондон, у ком је прво био службеник при југословенској влади у егзилу. Двадесет година је провео у изгнанству, састављајући крај са крајем. Једно време је био и дописник аргентинског часописа. Радио је све и свашта, чак и у обућарској радњи. Вида је правила крпене лутке и продавала их у робној кући. На тај начин су преживљавали. Кад будете читали ''Роман о Лондону'', присетите се ових информација.

Памте га као пргавог, импулсивног човека, свесног свог талента. Умео је да се потуче након неке расправе. Пилота Тадију Сондермајера је изазвао на двобој. Зашто? Јер су се посвађали око тога чији су авиони бољи, немачки или француски. Позајмили су старинско оружје породице Дунђерски. И Милош и Тадија су промашили, срећом. Ако би му нешто сметало, није ћутао. Желео је успех, сматрао је да му припада више од онога што је добио. Стално је писао. Вида је обожавала његов таленат, била је спремна на сваку жртву како би Милош имао времена да пише. Милош пише један филмски сценарио, преводи своја дела на енглески, носи их издавачима, али га Лондон игнорише.

У новој Југославији нема места за њега. Нова власт га сматра издајником због начина писања, ставова и размишљања. Био је противних комунизма. Марко Ристић га чак у свом есеју ''Три мртва песника'' сахрањује. Милош зна да ће га ухапсити чим ступи на југословенско тло, можда и убити. Пре рата је имао доста непријатеља. Ипак, млади књижевници и даље поштују Милошев рад, набављају стара издања књига јер се нова не штампају.

Млади песник Танасије Младеновић ради све што може како би се његов идол вратио у Београд. Убеђује једну издавачку кућу да поново штампа ''Сеобе'' и ''Дневник о Чарнојевићу''. Преко Видиног брата шаље Милошу хонораре у Лондон. Милош му шаље одломке из нових романа ''Код Хиперборејаца'' и друге књиге ''Сеоба'', чак и драму ''Конак''. Црњански је и даље неповерљив, сумња, боји се да га неко не превари или не исплати. Жели да буде једнако плаћен као Иво Андрић и Мирослав Крлежа, не због новца, већ због ранга (и сујете, очито).

У ''Књижевним новинама'' објављује своју последњу песму, ''Ламент над Београдом''. Након тога више није писао поезију.

Многи се буне против могућег повратка Црњанског. Ипак, било је више оних који су га подржавали, међу њима Иво Андрић, Вељко Петровић, Милан Богдановић. Црњански је пратио нашу штампу, знао је шта се пише о њему. Страх је прелазио у параноју, плашио се тајне полиције. Веровао је да су енглески шпијуни покушали да га отрују водом из водовода. Танасије Младеновић је стрпљив, обезбеђује Милошу пасош, премијер Југославије је обећао стан за Виду и Милоша. Све је спремно, само да пристане. Милош је имао само један кофер, зимски капут и шешир. Напушта Лондон на јесен 1965. године.

''Страшно ми је да се вратим у Београд после толико година. Најтужније ми је што ћу видети све оне некада лепе жене, сада бабе.''

Први утисак у Југославији - нема милиције по улицама, људи делују слободно. Црњански борави у београдском хотелу док се не реши питање стана. Даје интервјуе, дружи се са младим писцима. Пише Види у Лондон, и даље је сумњао да га ће дочекати лисице и робија, па је супругу оставио у Лондону. На безбедном. Параноја не попушта, уверен је да га један човек упорно посматра у ресторану, можда и прати. Пријатељи га убеђују да су га људи вероватно препознали, ипак је он Милош Црњански.

Супруга му се убрзо придружује. Након десет месеци живота у хотелу селе се у четворособан стан. Пристижу и награде. За ''Роман о Лондону'' добија НИН-ову награду 1966. године. Равнодушност и депресију није оставио у Енглеској. Једног дана је одлучио да умре тако што ће престати да једе. Више није желео да живи. Преминуо је 30. новембра 1977. године.