Иво Андрић

Датум рођења: У ноћи измећу 9. и 10. октобра 1892. године

Место рођења: Долац, поред Травника, пошто је мајка била код рођака у посети

Родитељи: Антун и Катарина Андрић

Андрићеви родитељи били су из Сарајева. Туберкулоза је односила мушке чланове породице, Иво остаје без оца у другој години живота. Како би преживели, Катарина одводи сина у Вишеград код Антунове сестре. Иво ту завршава основну школу. Често је био болестан и пуно изостаје са часова. Затим се враћа у Сарајево код мајке, завршава гимназију. Оцене су му биле на граници пролазности. Четири пута је падао на поправни из математике, на крају је понављао шести разред.

''У то доба пустио сам косу, читао песме и нисам превише марио за школу. Тако сам на крају изгубио годину.''

Родна кућа

Због лоших оцена је изгубио стипендију. Бригу о њему до краја школовања води теча, који се у школском дневнику наводи као старатељ. У 14. години јавља се породична бољка, туберкулоза. Иво се не одваја од књиге, чита, што на нашем, што на страним језицима (немачком, словеначком, грчком, латинском).

Објављује две песме 1911. године у ''Босанској вили''. Постаје вођа уједињене Југословенске напредне омладине. Учествује у демонстрацијама. Четврти разред гимназије завршава са довољним успехом. Студира филозофију у Загребу, потом филологију у Кракову. Ту га затичу вести о почетку Првог светског рата. Ухапшен је као припадник ''Младе Босне'', годину дана је провео у затвору, а затим је био у кућном притвору.

Као дипломата, представљао је нашу земљу у Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви, Берлину.

Одбранио је докторску дисертацију 1924. године.

ДЕЛА: ''Немири'', ''Мост на Жепи'', ''Аникина времена'', ''На Дрини ћуприја'', ''Травничка хроника'', ''Госпођица'', ''Проклета авлија'', велики број приповедака.

ЗАНИМЉИВОСТИ О АНДРИЋУ:

На Петковдан 26. октобра 1961. године добио је Нобелову награду за књижевност за ''епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље. Више о додели ове награде можеш прочитати на Задужбина Иве Андрића.

Није волео медијску пажњу, сметала му је гунгула која је пратила доделу награде. Уплашио се пред одлазак у Шведску.

''Али нисам у питању био ја, него и дуг према земљи и мом народу. Видевши како сам убледео, пријатељи су ми говорили: 'Ти као да идеш у апс, а не по Нобелову награду.'''

Чинило му се да је награда стигла касно. Жалио је што покојна мајка није могла да буде део свега овога. Сматрао је да је ово корисно за земљу и да ''се преко награде и за њу, њену културу чује''.

Увек је тихо говорио, није понављао речено. Скроман, ненаметљив. Иако су му родитељи били Хрвати и католици, Андрић се изјашњавао као Србин и човек без вере.

Лична карта

Говорио је или разумео око 13 језика, са већине је и преводио.

Као син јединац, страховао је од мајчиног бола. Из мариборског затвора јој је послао следеће речи: ''Тебе боли моја патња и даљина, а мене твоја неизвјесност док сједиш крај мале светиљке; веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко, јер пада и по твом срцу.''

Волео је спорт, нарочито кошарку и фудбал. Био је чест навијач на утакмицама.

Обожавао је руске писце и руску књижевност. У Андрићевој библиотеци било је 4502 књиге. Није му се допадала све већа популарност енглеског језика, на штету фрацуског. Истицао је да деца гледајући америчке цртаће не могу ништа научити. Сматрао је да наша држава има превише продавница обуће. Прориче да ће бука у градовима довести до тога да ће се ''морати градити санаторијуми за оштећене због буке''. Критикује телевизију, радио и певаче новокомпоноване музике, сви они само угрожавају књижевност.

Пољска пијанисткиња Хелена Ижиковска је највероватније инспирација за приповетку ''Јелена, жена које нема''. Почетак Првог светског рата прекинуо је ову љубав.

Иако је био југословенски посланик у Берлину на почетку Другог светског рата, није учествовао у преговорима наше владе са Немачком. Поднео је оставку огорчен активностима својих колега и надређених. Ипак, био је позван да присуствује потписивању уговора о приступању Југославије Тројном пакту. Након демонстрација у Београду, уговор је поништен. Андрић јавља Београду да се Немци спремају за евентуални напад на Југославију. Враћен му је дипломатски пасош, депортован је у окупирани Београд са осталим члановима југословенских дипломатских мисија. Пензионисао се одмах након повратка у нашу престоницу, током рата је живео повучено и написао своје највеће романе.

Оженио се у 66. години. Милицу Бабић, 17 година млађу костимографкињу, познавао је скоро 30 година. Био је пријатељ са Миличиним покојним мужем, заједно су побегли из Берлина почетком Другог светског рата. После женидбе се уселио у свој први стан и дом. До тада је живео по туђим кућама и хотелима. Сам је говорио да је са Милицом провео најлепше и најмирније године свог живота. Ако и сумњамо у то, довољно је да видимо њихове фотографије. Андрић није волео да се фотографише, али на фотографијама где је Милица поред њега, он је насмејан. Срећа је трајала само 10 година. Милица је преминула од срчаног удара, а Иво је говорио како више нема разлога за живот. Умро је 13. марта 1975. године у Београду.