Прича о једној Ани

 Ана је рођена 12. јуна 1929. године у Франкфурту, у Немачкој. У хороскопу је Близанац. Живи са оцем Отом, мајком Едит и старијом сестром Марго. Обожава свог оца, са мајком и сестром се баш и не слаже. Када је имала четири године, породица се преселила у холандски град Амстердам. 

Отац је имао 36, а мајка 25 година када су се венчали. У Холандији Ото постаје директор фирме ''Травис АД''. Едит је домаћица. Марго је рођена 1926. године. Ујаци и бака су отишли у Америку.

Марго

ПОРОДИЧНЕ ФОТОГРАФИЈЕ ПОРОДИЦЕ ФРАНК

Венчање Аниних родитеља

АНИН ЖИВОТ

Зграда у којој живи породица Франк

Ана жели да постане писац или новинар. Има симпатију, вршњаци јој се удварају. Најбоља другарица јој је Мип. Добар је ђак, мучи је само математика. Често брбља на часовима, па због тога добија казнене саставе. Наставници знају да воли да пише. Воли стони тенис и сладолед. Прати филмове, интересује се за животе славних глумаца и краљевских породица. Планира да се образује. Занимају је историја, митологија, породичне фотографије, књиге. Воли да слуша музику. Не воли математику и геометрију. Сања Париз и Лондон. Учиће језике, проучаваће историју уметности. Природа је смирује. Не жели да буде само домаћица. Радује се распусту. Написала је неколико кратких прича и започела новелу.

За 13. рођендан је добила дневник. Не пише сваки дан. Иако је друштвена особа, има осећај да нема правог пријатеља. Зато води дневник. Усамљена је и вољена, али јој се чини да је нико не разуме. У дневнику се обраћа Кети.

Ана је Јеврејка. До скоро то никоме није сметало, али се у последње време свет променио. На улици мора да носи жуту звезду. Забрањено јој је да уђе у трамвај. До школе мора да пешачи. У продавницу сме да уђе од 15 до 17 часова, и то само у јеврејским радњама. Након 20 часова не сме да напушта кућу. Забрањен јој је одлазак у биоскоп, позориште и остале културне институције. Забрањено јој је да се бави спортом. Мора да избегава хришћане. Пребачена је у јеврејску школу 1941. године. Сад схвата да су ујаци и бака побегли у Америку, слутећи зло.

У новој школи су јој оцене солидне, мало лошије него у претходној. Примећује комешање и забринутост у свом дому. Породица се спрема за скривање. Полиција их проверава. Породица Франк кришом преноси своје успомене у склониште јер би кофери били сумњиви на улици. Почињу дани стрепње и страха. Склониште је поткровље зграде у којој је радио Ото Франк.

КУЋА У КОЈОЈ СЕ СКРИВАЛА ПОРОДИЦА ФРАНК

Тајни улаз у скровиште

Анин радни сто

У овим просторијама породица Франк проводи 2 године и 2 месеца. Ани се прво чинило ''као да си на летовању у неком необичном пансиону''. Сваки дан стрепе да их комшије не чују. Морају да ходају на прстима, прикривају кашаљ. Не сме нико да их открије. Ако их открију, ухапсиће их Гестапо и раздвојити. Након месец дана придружују им се још три члана породице Ван Дан, а касније и зубар Дусл. Мали простор за толике људе. Франкови су пре сакривања раширили гласине како беже у Швајцарску.

АНИНИ ДАНИ У ТАЈНОМ СКРОВИШТУ

У школу више не може. Часове јој држи тата. Породице се расправљају око намештаја. Читањем убија време. Уз очеву помоћ црта породично стабло. Слуша радио, нарочито вести са фронта, плете. Свађа се са мамом и сестром, оне не схватају њене пубертетске муке. Марго је савршена ћерка, Ана не жели то да буде. Свесна је да забада нос, стално блебеће. Сметају јој критике, не да на себе. Пита се да ли је неваспитана, уображена, дрска, глупа, лења, тврдоглава?

''Ако хоћеш човека стварно да упознаш, мораш се бар једном поштено посвађати са њим.''

Купа се у кориту. Трза се на свако звоно. Ако су радници у предузећу, не користи се тоалет, непомично седе. Петр ван Дан јој постаје пријатељ. Храну и основне потрепштине им тајно достављају пријатељи. 

Стижу прве вести о Јеврејима који су одведени у логоре. 

Драга Кети,

Данас имам само туробне и обесхрабрујуће вести. Многе наше пријатеље Јевреје масовно одводе. Према тим људима Гестапо поступа без трунке обзира. Товаре их у фургоне и шаљу у Вестерборк, велики логор за Јевреје у Дренту. Мора да је језиво тамо. Само једно одељење за умивање стотину људи, а ни близу довољно вц-а.....Немогуће је одатле побећи. По обријаним главама и по јеврејском изгледу, одмах се може видети да су то логораши. Кад је тако зло у Холандији, како ли је тек у далеким и некултурним крајевима, куда их шаљу. Верујемо да већину њих ликвидирају. Енглески радио јавља да их гуше у гасним коморама....Угледни грађани, недужни људи - бацају се у затворе и ту чекају своју судбину...Диван народ, ти Немци! Кад помислим да сам некад и ја била једна од њих! Али не, Хитлер нам је још одавно одузео националност. У ствари, Немци и Јевреји су највећи непријатељи на свету.

Ана је узнемирена. Размишља о будућности. Ако се неко разболи, не зове се доктор, сами се лече. У Скровишту је забрањено говорити немачки. Писање дневника јој је утеха.

Макета Тајног склоништа

Ану гризе савест. Она је на безбедном док напољу хапсе њене сународнике. Меланхолична је, тужна, осећа празнину. У Склоништу се штеди струја. Завесе морају бити увек раширене да их неко не примети. Ана кришом гледа комшилук, прошле су недеље откако је била напољу. 

Често ноћу плаче. Боли је поређење са старијом сестром. Она никада неће моћи да буде тако савршена. Слуша топове и пуцњаву са улице, кретање пацова на тавану. Обућа јој је мала. Ово скривање све више утиче на укућане. Неиспавани су због бомбардовања, лоше хране. Изгубила је неколико килограма, избор хране је све сиромашнији. Одећа пропада јер не могу да је перу. Ипак, срећна је што је на сигурном.

Спаљују ђубре јер немају где да га баце. Оцу за рођендан пише песму. Потребне су јој наочаре, мора код доктора. Да ли ће први пут изаћи напоље након годину дана? Када се све ово заврши, само жели да се врати кући и крене у школу. Појављују се буве. Боји се зиме. 

Ана пије таблете за депресију. 

''Моји живци често однесу победу нада мном; нарочито се недељом осећам смлаћеном. Атмосфера је тако замрла и тешка и притиска као олово. Не чујеш ниједне птичице да запева напољу, а гробно ћутање које гуши, притиска свуда, обузима ме као да хоће да ме одвуче дубоко у неки подземни свет. 'Изађи напоље, смеј се, удахни свежег ваздуха', виче нешто у мени. Али ја чак више и не очекујем неки одговор; одлазим и лежем на диван и спавам да ми само што брже прође време и тај мук и ужасни страх, јер човек нема другог начина да их савлада.''

 Има нападе панике кад звоно зазвони. Сања тамницу, пожар, како их одводе. Зар су икада живели другачије? Сања стару другарицу у ритама. Да ли је жива? Недостају јој ваздух, ветар, бицикл, безбрижан звиждук, да се осећа младом и СЛОБОДНОМ!

Често листа свој дневник. Сазрела је током ове године сакривања. Више разуме маму. Не жели да се мама према Марго и њој понаша као пријатељица. Открила је још нешто. Свиђа јој се Петр.

Петр

Да ли је заљубљена? Не признаје! Сања своју нову симпатију. 

Драга Кети,

Сунце сија, небо је тамноплаво, пирка диван ветрић и ја чезнем - толико чезнем за свим и свачим. За разговором, слободом, пријатељима, да будем сама. И толико чезнем...да плачем! Осећам се као да ћу препукнути...

Свесна је да је безбрижан живот прошао. Петр јој узвраћа симпатије. Опет дани испуњени зебњом и страхом - ухапшени су људи који су им набављали купоне за храну. Како ће се прехранити? Удаљава се од своје породице, жели да буде сама. Време проводи на тавану, Петр јој прави друштво.

Пада јој једна мисао на памет - шта ако њен дневник једног дана буде објављен? Опет бомбардовање. На улицама се краде. Крију се већ 21 месец. ГОДИНУ И ДЕВЕТ МЕСЕЦИ. Данима једу купус, пасуљ, грашак, кромпир. Нема меса. Нема хлеба. 

Опет лопови у згради фирме. Овај пут су приметили тајне станаре. Морају да се примире. Неко претражује зграду! Уринирају у канти. Укућани предлажу да се спали њен дневник, шта ако га полиција пронађе???? Мере опреза се повећавају, више нема силажења у канцеларије фирме.

КАДА ЋЕ ЈЕВРЕЈИ ПОНОВО БИТИ ЉУДИ, А НЕ ЈЕВРЕЈИ? ЗАШТО БАШ ОНИ ТРПЕ ОВО?

''Постајем све независнија од својих родитеља, иако овако млада, супротстављам се животу са више храбости од маме; моје осећање правде је непоколебљиво и истинитије од њеног. Знам шта желим, имам свој одређени став, имам религију и љубав, пустите ме да будем оно што сам и бићу задовољна. Знам да сам жена, жена са унутрашњом снагом и много храбрости. Ако ми Бог дозволи да живим, постићи ћу више но што је мама икад учинила, нећу остати безначајна, радићу за опште добро и човечанство! И свесна сам да ће ми на првом месту и увек бити потребна храброст и ведрина!''

Ана размишља да свој дневник назове ''Излив срца једног ружног пачета''. Ово ''ружно паче'' се пољубило први пут 16. априла 1944. године. Тада има 15, а Петр 17 и по година. Да ли да ову тајну подели са родитељима? Осећа пролеће у себи.

Храна је све гора. Очекују руску инвазију и ослобођење. Присећа се благостања код бабе и деде, који су били богаташи. Сад гладују. Једе полускувани спанаћ, покварен кромпир. Таваница прокишњава. Док је чистачица у згради, пријатељи не могу да им доставе намирнице. Због лоше хране је боли стомак. Због рупа на крову су мокри њени записи. Све чешћа су хапшења људи који скривају Јевреје. Сваки час очекују упад у њихово склониште. Ухапшен је и пиљар од ког су набављали храну, оброци су смањени. Канализација је запушена. Храна се квари због врућине. Не могу да отворе прозоре.

''Поново и поново се питам, није ли можда било боље за све нас да се уопште нисмо скривали и да смо сада мртви, а да не преживљавамо сву ову беду, нарочито зато што више не бисмо смели доводити своје заштитнике у опасност.'' 

Мало утехе - почела је енглеска инвазија. Савезници напредују. Власник зграде је купио јагоде, праве џем. Какав мелем за непце! Али, разочарана је у тату, симпатију. Чули су за неуспели атентат на Хитлера. Нада се крају рата, школи у октобру. Ипак, не жели пуно да се нада.

У уторак 1. августа 1944. године, Ана записује како сматра да има две стране. Површну и веселу, дубљу и озбиљнију. Никада не говори о својим осећањима. Сви сматрају да је свезналица, да трчи за дечацима, да је насмејана, пркосна, равнодушна. Али тиха Ана је другачија. Ако је тиха, помисле да је болесна.

Ово су биле последње речи које је Ана упутила својој измишљеној другарици Кети. Гестапо упада у склониште 4. августа. Хапсе их и одводе у концентрациони логор. Прво у Аушвиц, затим у Берген Белзен.

Херман ван Дан умире у гасној комори.

Аугуста ван Дан је можда умрла од тифуса, не зна се.

Петр ван Дан је умро од исцрпљености током ''Марша за живот''. Имао је 18 година.

Едит Франк умире од болести.

Марго Франк умире од тифуса.

Ана Франк умире од тифуса у марту 1945. године, два месеца пре ослобођења логора. Имала је само 16 година.

Ото Франк је једини преживели члан породице.

Ото у скровишту након рата

Током Другог светског рата убијани су Јевреји, Роми, Срби, Руси, комунисти, Јеховини сведоци, инвалиди....Сматра се да је убијено око 5.933.900 Јевреја.

Гестапо је опљачкао ''Тајно склониште''. Међу гомилом старих књига, часописа и новина који су остали разбацани по поду, Мип и Ели, помагачи породице Франк, пронашле су Анин дневник. Уз ситне измене, дневник је штампан.

Прво издање ''Дневника''

Ово је прича о једној Ани. И све док се буде причала ова прича и све док се буде причало о Ани, Ана ће живети. Жеље ће јој се остварити - постала је писац, читају се њене мисли. Зато, испричај ову причу другима. Да се не заборави. Да се не понови.

 А шта би било да је Ана имала камеру да забележи све оно што јој се дешавало у Тајном скровишту? Погледајте сјајан пројекат музеја ''Ана Франк''.

Погледајте све епизоде на Јутјубу.