Мртви чују хук борбене лаве (успомене Милутина Бојића)

Почео је Први светски рат. Милутин Бојић, песник, одлази у Ниш као војни цензор. Непријатељи нападају са свих страна. Ово су Бојићеве успомене током повлачења преко Албаније.

Албанска голгота Голгота

Избеглице и војска се крећу у два правца: преко Краљева и преко Куршумлије ка Приштини и Призрену. Октобар 1915. године.

''Друмови, путеви, њиве, све је црно од гомиле бегунаца, међу којима су грађани, чиновници, сељаци. Непрекидан низ кола и стоке закрчио је пролазе. Цело покретно имање српског народа је у маршу, ка срцу Србије. А хладна јесења киша посипа са својим леденим капима ове збуњене масе стараца, жена и деце, говеди, коња и кола, док тешка магла пада као олово на већ иначе бригом притиснуте груди.''

''У великим казанима'', сећа се Радивоје Бојић, Милутинов петнаестогодишњи брат, ''кувала се овчетина, али само за војнике. Још с вечери је почела киша. Најпре је ромињала тужно, а после постаде несносна, све јача; шибала је снажно пољаном. Легли смо под једна кола. Ту смо уморни заспали. Кад смо се пред зору пробудили, око нас је било блато и вода, одело скроз мокро, а нисмо га могли сушити ни заменити. Јутро је студено, а у нас се увукла влага од стопала до темена. Ту смо стекли први јак назеб на путу.''

Милутин се присећа даљег мучног путовања до Приштине.

''И дуги низови гладних лица која дан и ноћ проводе на киши, на улици, крећу се даље непознатим стазама. Једни ће право на Пећ, други, који не знају праву маршруту, ићи ће на комбинације да се спусте преко Тетова (ако се још може) на Битољ, али... али видеће се већ. Хајдемо кроз маглу, кроз суснежицу праћени грмљавином неба и топова, хајдемо до првог конака, па ћемо тамо видети шта ћемо. Живи се од часа на час. Идемо, ко зна куд, чека нас ко зна шта, али натраг је непријатељ, а напред можда и смрт, а можда и спас.''

''На друмовима сваког дана је слика све страшнија. Разлике више нема међу бегунцима. Сви су бегунци, сви су претучени неспавањем, гладни, са изразом камене патње. Све професије су измешане. Киша немилосрдно лије и свак се заклања од студи и воде како може. Свак се завио у оно што му је преостало од некада пуне куће: ћебад, крпе, мараме. Треба ићи сатима по киши и снегу. Треба издржати луде оргије планинских ветрова, дивљу буру каменитих планина и урликање северца по равницама.''

Београђани у збегу примећују омиљеног младог песника, Милутина: ''Био је чудно одевен. Нека шајкача, натучена на главу, покривала је цело чело. Обрве се једва назирале око повија. Под притиском капе уши се оклемпавиле. Носио је неки дуг црни капут, блатњав скоро до појаса, јаку око врата задигао је и увезао канапом. Опасао се неком врпцом поврх одела, и о њој је, с леве стране висило: џезва за каву, цедњак за чај, чутурица, улубљено лонче за воду и ко зна још шта. Ишао је малко погрбљено, носећи о плећима неку белу сељачку торбу, пуну двопека, и разносио за собом звекет дрангулија о бедру. Али све је то било на први поглед. Испод чудног одела, ни војничког ни грађанског, видео се ипак Бојић, у живим и духовитим очима, на лицу које је носило мисао.''

Милутин стиже у Призрен: ''Да, гладни Призрен, јер чини вам се да није само тај покисли свет гладан, но да су гладне оне празне куће, без прозора, без огрева, без намештаја, они дућани без артикала, оне блатњаве улице, тесне и криве, са гомилама ниских кућа, они хотели у којима ничег нема, кафане у којима се ни воде не може добити. И што је било раније то је разнела бујица гладних избеглица што су били овде пре нас. И зато велим, сад је све гладно. Глад бије из калдрме, из блата, из кућног малтера.''

Призрен, 13. новембар. Јака вејавица.

''Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе из страшног доба петвековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтежих призора. Око ове мале вароши, која је у долини, а изнад које се дижу огромне залеђине планине, слегло се све што је остало од некадашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола, стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знаци расула. Тежак снег притиснуо улице и трошне домове, хладан ваздух леди дах, а кратак јесењи дан својом плавичастом маглом даје још очајнији израз овим људима, на чијим лицима су остале још само светле, ужагрене очи. Све је као после бродолома, као после земљотреса. Прљава разлупана и понегде крпљена кола са точковима, на којима се следио дебели слој блата, разбацани арњеви, поломљене пушке, гомиле надвоје-натроје спасеног провијанта, пуковске окружне касе, телефонски апарати, заставе, топови, деца, официрски коњи, рањеници, одељења без команданата и команданти без колона, све је ту на улици. Измешале су се ствари и људи. Чини вам се да је све живо или да је све мртво. Сви мукли, као сенке идемо, блудимо, тражимо хлеб или утешну реч.''

''Од Пећи нема више друма, нема ни колска пута. Ићи ће се импровизованим стазама. Пијуцима и секирама створиће се по залеђеним падинама горостасних, дивљих и пустих планина нешто што личи на пут. И тако ћемо се пужати, милити, ићи ћемо један по један као Ханибалова алпијска легија, лебдећи између мраза и амбиса, неба и глади. Може се ићи само пешке... А топови, тренови, целокупна комора, болничка кола, поштански камиони? Хладан и страшан одговор: уништити.''

''Допустите ми да овде не описујем те сцене, од којих се срце цепа, да у својој болној успомени не изазивам утисак те страшне зимске ноћи, када на снегу, при фијукању ветра, уз грмљавину далеке канонаде, цео један народ спаљује, ломи: топове, који су му бранили домове и стекли славу, тренове, комору, узету са његових властитих њива, болничка кола, све. Не. Или треба о томе написати епопеју или ћутати и не раздирати ране. Цео народ плаче, а крши; уздише, а спаљује. Доста је што ћу вам рећи: уништили смо све. Као просјаци узели смо торбе на леђа и пошли пешке преко залеђених планина да пропадамо у провалијама пуним снега, да умиремо на мразу, да вапимо за парчетом хлеба и чашом вруће воде. Јадне жене, јадна деца, јадни рањеници! ЈАДНИ МОЈ НАРОДЕ!''

Пењање на Чакор почело је 15. новембра.

''Затрпани у снег до више колена са правом леденом маском на лицу, која се створила од паре што се леди чим изађе на уста, пробијају се замрзли војници, генерали, команданти армије, чиновници, жене. Негдашње даме у подераним ципелама, завијене у крпе, носе на леђима децу. Негдашњи управници, директори завода, начелници највиших одељења сада представљају залеђене фигуре које с тешким дахтањем, корак по корак, стењући, вуку своја уморна тела преко кршева и ношени ветром западају у снег и механички блуде кроз бели простор неће ли се негде појавити ма каква бедна страћара, где ће се одморити, где ће од леда откравити руке, ноге и лице, јер су се и очи и бркови и уста превукли једноставним слојем леда.''

Након тешких претрпљених мука, народ стиже у Скадар. Многи умиру од изнемоглости и глади.

''Војници, коморџије и избеглице као некакве авети, потамнеле и измршавеле, са лицем обраслим у длаку и погледом пуним патње у дроњавом оделу и подераној обући, лутају по цео дан и траже хлеб. Чује се само једна реч, пред очима лебди само једно, из главе не избија само једна мисао: хлеб.''

Бојић проводи у Скадру две недеље. Радивоје прелази у Ђачки логор, а затим лађом путује за Италију и Француску. Милутину је лакше, брат ће бити на сигурном. Он, ипак, наставља да ''испија чашу жучи до краја''.

''Колоне избеглица се крећу блатњавим друмом за Сан Ђовани. Пут је пун лешева, а нови костури посустали са физиономијом полудивљих људи и очајно грабе ка мору... Несахрањени лешеви грађана и војника куже ваздух. А где да се сахране? С муком се морају бацати у море. Као и обично у таквим приликама круже најфантастичније вести о доласку лађе. Читав један народ седи данима на обали и гледа на пучину, изгледа борд. Катарка, димњак, брод, то је сада смисао оних обезумљених мумија, то је симбол спасења.''

''Како је тада као загробни вапај звонило у устима какве измршавеле жене, невиног детета питање: 'Иде ли лађа?' Како је тада као смртна пресуда одјекивао рапави глас, који је одговарао и сам у очајању, престрављено, полугласно: ''Нема, још нема лађе.'' То просто питање, тај прости одговор, садржавали су тада у свом звуку огромну драму целог једног народа.''

Бојић мора да пешачи до Драча како би се укрцао на лађу. Мукама нема краја.

''Зимске кише у овом иначе баровитом терену начиниле су право море блата и глиба, а понегде су потоци и реке толико изливене да пута нема и да се преко по неколико километара дугачких баруштина не би могло ни пливањем прећи да нису енергичним радом енглеских и француских пионира створене лесе широке по 1 м. Ове лесе се пружају по неколико километара... Тешкоћа је тако невероватна и успореност толика да по читаве колоне сатима стоје приковане за лесу: један иза другога. А кад се на ово дода да је војска исцрпена до изнад људске моћи, и да су се људи претворили у сенке и да су се ноћи проводиле под ведрим небом, на голој, блатњавој земљи, у блату, онда се може бар приближно схватити невероватна и бедна ситуација.''

''У блату као жива гробља леже разбацани мртваци. Живи костури газе преко својих мртвих јучерашњих другова.. Не из немилосрђа, него што друга пута нема. На сваком кораку сретнете по неког очајника који лежи у блату, избезумљена погледа и чека смрт. Умире од глади. Ми му немамо шта пружити.''

У Драчу се на лађе укрцавају само избеглице и болесници. Милутин пешачи до Валона. Брод га одводи на Крф и острво Видо. Тамо га чека ужас. Гомила наслаганих лешева пружала се на десетине метара. Доношени су са острва, слагани у чамце, на Виду није било места за толике гробове. Чамци су их водили у плаве дубине.

Пуковник Владо Станојевић овако описује импровизоване болнице: ''Одмах на улазу у шатор, још док нисте очима ништа видели, вас нешто враћа натраг, напоље из шатора. То је смрад, али особит и специфичан. То није смрад ни распаднутих лешева, то није задах од усмрделих рана. Под шатором је био смрад још гори, још несноснији. Ту су били помешани: и смрад болесника, који иду испод себе, какви су били готово сви који овде леже, и смрад повраћања на земљу хране, и задах од угушљивих знојних тешких људских испарења и мемла загађене и блатњаве земље. Под шатором је заударало на гној и на одавно непревијене и усмрделе ране и на трулеж... Ваздух је под шатором био пресићен отровом и гушио је све живо, што се под њега баци.... Овај пакао и ова гробница били су још и рој, још и кошница живе гади. Вашију је било толико да су оне као капље падале на људе одозго са шаторског платна... Ту у том аду, прикупљен као у жижи, одигравао се у минијатури цео трагизам наше земље.''

Милутин Бојић на Крф стиже исцрпљен, једва жив и са болом у души. Писац и пријатељ Бранко Лазаревић га среће на улици: ''У једном поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав, набасао сам га у вароши, насмејаног очајно, са речима: 'Дајте хлеба и дувана! Добро је!'''

Српска војска и народ су се повлачили више од месец дана преко албанских и црногорских планина у зиму 1915/16. године. Више десетина хиљада војника и цивила је страдало током овог похода. Претпоставља се да је у питању преко 72 000 људи. Ове људе су нападали аустроугарска, немачка и бугарска војска. На албанску обалу је стигло око 110 000 војника. На Крфу није било довољно хране, одеће, огрева, шатора. Непрестано је падала киша. Од јануара до марта 1916. године умрло је 4 800 људи. Око 5 400 је спуштено у море. Грчки рибари, у знак поштовања, нису ловили рибу на том подручју наредних 50 година. Приликом повлачења нестало је, умрло, погинуло или заробљено скоро 244 000 људи. Краљевина Србија је пре рата имала скоро 3 000 000 становника. Шабац је пре рата имао око 14 000 становника, након рата се тај број преполовио.

Изложба ''Бојићи од пера'' https://milutinbojic.org.rs/vesti/iz-biblioteke/izlozba-bojici-od-pera

Сазнај више о војном санитету Српски војни санитет у албанској голготи