''Крвава бајка''

Током немачке окупације у Другом светском рату вођене су многе борбе између партизана и Немаца, као и четника и Немаца. Желећи да заплаше и исконтролишу српски народ, као и да зауставе нападе организованих српских група, немачка врховна команда је захтевала да се за сваког рањеног немачког војника стреља 50, а за убијеног 100 људи.

Средином октобра, тачније 16. октобра 1941. године, на територији Крагујевца, у љутим борбама страдало је 10 немачких војника, док је 26 рањено.

Стрељање је започето 19. октобра у селима Маршић, Мечковац и Грошница. Немци су сматрали да су села ''легло бандита''. Тог дана је стрељано 415 људи, док је двадесетак људи успело да преживи. Ипак, немачка команда није била задовољна овим бројем, желели су још да се свете.

Блокирају Крагујевац. Хапсе више од хиљаду људи у понедељак, 20. октобра. Међу њима је било и неколико стотина ђака крагујевачких школа. Несрећни људи и деца су се плашили да побегну, бојећи се да ће се Немци осветити њиховим породицама. Немци су их убеђивали да им само замењују личне карте. Сви ови људи су затворени у четири топовске шупе на крају града.

Не зна се тачан број ухапшен цивила. Немачка војска је неке затекла на њивама, неке на улици, неки су одвођени са радног места. Верује се да је било најмање 5.000 људи. Јунаци ове крваве бајке су претежно били мушкарци између 16 и 60 година. Крагујевац је био блокиран са свих страна. Из Гимназије су изведени ученици и професори, из цркве свештеници и верници, из затвора сви политички и криминални затвореници.

Можемо само да замислимо како је било крагујевачким ученицима. Њихово детињство је тог дана прекинуто. Замисли да твој час насилно прекине нека војска. Војници вичу, уперили су оружје у тебе. Везују те и спроводе са твојим друговима и професорима. Не знаш где идеш. Не знаш да ли ће те убити одмах или после. Не можеш да побегнеш јер си везан. Не знаш да ли је иста судбина задесила и твоје родитеље, брата, сестру. Можда су већ мртви. Можда су још живи. Немци те спроводе улицама твога града, истим оним улицама кроз које си тог јутра срећан и безбрижан журио у школу, размишљајући о лекцији из математике. Сада те прате погледи твојих суграђана, немих од страха. Чујеш у гомили ужаснути урлик своје мајке која очајнички покушава да дође до тебе, али не може. Немачке пушке је гурају назад у масу која посматра. Док одмичеш, чујеш вапаје оне која ти је живот дала. Очајна је што не може да те спаси и заштити, сачува живот.

Затварају те у бараку. Вас хиљаду. Ваздух је ужегао, тежак. Осећа се зној. Гладан си, жедан, уморан. Ноћ је дуга, предуга. Чујеш своје другаре како јецају. Јецају и твоје комшије. Делите папириће, записујете последње поздраве вољенима. Не спаваш. Слушаш звукове изван бараке. Живот тамо негде и даље тече. Шта ли ће донети јутро?

Освануо је 21. октобар. У седам ујутру немачки војници изводе групе збуњених и уплашених људи. Одводе их на Централно гробље српских војника из Првог светског рата и у Шумарице. Цивили су били поређани у четири реда, по 50 људи. Немци би пиштољем докрајчили рањене. Неки су покушавали да побегну. Многи су пронађени мртви неколико метара даље. Неколицина је успела да се спасе, Немци нису имали времена да их вијају пошто су константно пристизале нове групе заробљеника.

У 14 часова је све било готово. Лешеви 2.264 људи били су разбацани по трави. Неки су имали среће. Пошто је било доста ухапшених, 31 особа је пуштена. Због безбедности, 250 људи су задржали као таоце. Немачка тортура не престаје, око 200 преживелих је морало неколико дана да сахрањује своје рођаке, комшије, пријатеље. Гробови нису смели да се обележавају. Породице су данима кришом тражиле своје чланове, превртале лешеве. Четворица су пронађена, још живи и закопани. Пошто су лешеви плитко сахрањивани, крв се сливала у поток.

Према подацима којима располаже Спомен-парк ''Крагујевачки октобар'', Немци су, на основу својих губитака, требали да стрељају 2.300 људи. Мајор Кениг извео је пред нишан 2.854 мушкараца и жена, од којих је 2.794 стрељано, а 62 преживело. Међу њима је било око 300 младића и средњошколаца, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година, Ромчићи који су чистили ципеле на улици.

Простор на коме је извршен овај незапамћени злочин претворен је 1953. године у меморијални парк. У њему се налази 30 масовних гробница. На улазу је подигнут музеј ''21. октобар'' двадесет година касније.