Стеван Сремац

Стеван Сремац рођен је 11. новембра 1855. године у Сенти, у Бачкој. Отац Аврам Сремац био је кројач. Живео је у дворишту богатог трговца Филипа Ђорђевића. Заљубљује се у најмлађу Филипову ћерку, Катарину. Млади пар се често сусретао у дворишту и башти (мало нас ово подсећа на Шацину и Јулину љубавну причу). Породица је била против овог брака. Први разлог је немаштина младог удварача, а други што је Катарина имала осам старијих неудатих сестара. Отац је на све начине покушао да уразуми ћерку, али без успеха. Катарини није сметало што је њен вољени обичан занатлија, само смрт их је могла раздвојити. Млада девојка није ни слутила колико ће пророчке бити њене речи.

Породица Сремац имала је четворо деце: Стевана, Јована, Андреја и Милицу (преминула је као беба). Ипак, брак није био срећан, а ни дуг. Авраму није био стран кафански живот, често је губио новац на картама. Децу је волео, али им није посвећивао много пажње. Кући се касно враћао. Катарина умире у 24. години, а годину дана касније и Аврам. Стеван и његова браћа остају сирочићи.

Катарина са синовима

Катарина Сремац

Аврам и Стеван

Стеван са теткама

Родна кућа Стевана Сремца

Бригу о дечацима преузима ујак Јован Ђорђевић. Овај човек постаје узор нашем писцу. Јован Ђорђевић је био историчар, књижевник, професор Велике школе, управник Народног позоришта, министар. Стеван је обожавао ујака, трудио се да га прати и учини поносним. Чак му је посветио и свој роман ''Поп Ћира и поп Спира''. Нови живот започињу у Београду. Стеван је основну школу завршио у Сенти, образовање наставља у Првој београдској гимназији. Био је одличан ученик, за разлику од браће. Сва тројица браће Сремац били су несташни дечаци, али се Стеван трудио да никада не обрука ујака. Јована и Андреја школа није интересовала, понављали су неколико пута. Зато их ујак шаље на занат. Јован постаје лимар, и то један од најчувенијих у Београду. Андри(е)ја, по узору на оца, постаје кројач, а судбина га води чак до Америке.

Млади Сремац

Након гимназије, Стеван уписује Велику школу, историјско-филолошки одсек. Обожавао је историју и књижевност, а кривац за то је била богата ујакова библиотека. Мрзео је картање (вероватно што је због тог очевог порока породица тешко живела), волео је песму и свирку, карикатуре. Талентован за цртање, стално се бавио гимнастиком.

Био је добровољац у српско-турским ратовима. Након завршеног школовања, постаје наставник у Нишкој гимназији. Имао је само 24 године. Ујак је покушао да га задржи у Београду, чак му је уговорио подучавање млађег сина намесника Јована Ристића. Сремац одбија, два и по месеца проводи у министарству финансија као практикант. Привлаче га ослобођени крајеви од Турака, радовао се преласку у Ниш.

Предавао је историју, српски језик, понекад географију и цртање. За часове је правио белешке које су ученици преписивали и склапали у уџбенике. У почетку је примао половину плате, једва је плаћао изнајмљену собу. Ниш је одмах заволео због њиховог начина живота, говора, обичаја, музике, шале....Једино су му сметале киша и блато.

Ученици памте да је свако предавање претварао у причу, да је често причао о народној поезији, Доситеју Обрадовићу, Вуку Караџићу, Ђури Јакшићу, Бранку Радичевићу. Ученици су заволели књижевност, дубоко су поштовали свог наставника. Забележене су многе анегдоте из тог периода.

У гимназију је стигао писац Милорад Павловић Крпа. Низак, стајао је једног дана у ходнику као дежурни, гледајући кроз прозор. Сремац му је пришао са леђа и зграбио за уво: ''Шта ћеш ти ту, магарче један?'' Крпа је збуњено одговорио: ''Али, господине професоре, ја сам ваш колега.''

Ниш

Стара зграда Нишке гимназије

Никад се није знало да ли је озбиљан или се шали. Објављује историјске приповетке у ''Босанској вили''. Шета градом, запажања бележи на цедуљице које ће касније постати реченице његових приповедака и романа.

Прелази у Пиротску гимназију на годину дана, па се опет враћа у вољени Ниш. Газдарица, код које је становао, критиковала га је што преко дана скита, а ноћу чита. Један је од оснивача позоришта ''Синђелић'', залагао се и за отварање прве читаонице која је прерасла у Народну библиотеку. Та нишка библиотека данас носи Сремчево име. Ниш се мења, постаје модеран град, губи свој патријархални и романтичарски дух. Стевану се то не допада. Враћа се у Београд.

Постаје професор у Трећој гимназији. Пише ''Божићну печеницу'', ''Лимунацију на селу''. Имао је 40 година када је настала ''Ивкова слава''. Дело се прво звало ''Слава Ивка јорганџије''. Ниш је напустио, али му је и даље био инспирација.

У наставничкој канцеларији се једног дана повела дискусија о српској граматици. Један филолог је истакао да професор Белић сматра да је штета што је из граматике избачена стара двојина (срећом по нас), коју други народи немају. Сремац је иронично додао: ''Каква је то штета што смо деци дали да уче 14 падежа а не 28! Енглези имају само један род и два падежа, а загосподарили су свима морима и толиким колонијама!''

Сремац са пријатељима

Стеван Сремац је имао велику библиотеку коју је завештао Нишкој гимназији. Говорио је руски, немачки и француски језик. Био је члан Српске краљевске академије, иако је изабран у трећем покушају. Кафана му је замењивала породицу. А та кафанска ''породица'' били су браћа по перу: Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Бранислав Нушић, браћа Илић...Сматрао је да је кафанска кафа слађа од домаће. Никад није пијанчио, увек је био пристојан, прави господин.

Стеван Сремац (седи лево) и Алекса Шантић (седи десно)

Јанко Веселиновић (стоји десно), седе Милован Глишић (први са леве стране), Бранислав Нушић (трећи) и Стеван Сремац (први са десне стране)

Ако сте желели да га изнервирате, требало је само да га питате колико зарађује, колико има година и када ће да се жени! Београђани и Нишлије су годинама покушавали да га ожене. Једном је рекао свом пријатељу:

''Чисто му криво што сам кавански човек, што се потуцам по ресторанима где се у јелу нађе и по која бубашваба. Ништа ми није непријатније, него кад почне да ме преслишава: колико имам година службе, колика ми је плата, па одмах затим густира ми младу као јареће печење....Ако ми је ко омрзнуо женидбу, то су ми омрзли ове проводаџије.''

''Таман посла, ни помисли да се женим! Кад куд изађем, да је водим уза се, као кишобран кад је лепо време.''

Постоји прича да се млади Стеван заљубио. Наш писац, ватрени присталица Либералне странке (као и вољени ујак) дошао је у посету вољеној, да би схватио да је девојка ћерка љутог страначког противника. Од брака ништа. Друга прича каже да се Сремац загледао у другу девојку, али се стидео да јој се удвара. Добар пријатељ Стевану открива да гаји симпатије према истој девојци. Сремац помаже пријатељу, чак је био и на њиховој свадби. И ујак Јован је остао нежења. Очито се и Стеван навикао на самачки живот, па није осећао потребу да се скраси. Мада кажу да му је било мало жао пред крај живота што се храни по кафанама.

Проводаџија Благоје Недић пита га једном колико има година. Сремац одговара: ''Не знам ни сам јер се то сваке године мења.''

Приликом креирања распореда часова, увек је тражио да има часове од десет сати. Када му је директор школе замерио због тога, Сремац је одговорио: ''Да сам хтео рано устајати, ја бих отишао у фурунџије (пекаре), а не у господу професоре.''

Професорски и наставнички позив је сматрао господственим занимањем. Волео је ђаке. На улици је увек био чист и уредан, отмено обучен, зачешљан. Носио је меки шешир, мало накривљен (као што је чинио и његов отац). Увек је био здраво румен, никад није ишао код доктора. Сиромашнима је поклањао своју одећу.

Сваки распуст је проводио у Сокобањи, некад месец дана, а некада и више. И те 1906. године није прекидао традицију. Тадашње куће нису имале купатила. Само се сетите сцена из серије ''Шешир професора Косте Вујића'', када професор током избора куће прво гледа пољски клозет. Чистоћа је била важна пошто су пољски клозети били направљени од дасака. Током тог одмора, наш писац је сео на зарђали ексер (постоје и незваничне информације да су му једини здравствени проблем представљали хемороиди). Увече га обара температура, једва једе. Стидео се да позове доктора. Да није, вероватно би имао шансе. Тело захватају гангрена и сепса (тровање крви). Новине сваки дан извештавају о здравственој ситуацији омиљеног писца, београдски лекари стижу да му помогну. Стеван првих дана болести пише пријатељу Милу Павловићу:

''Поштовани газда Миле. Осећам се јако грозничав, што ће ме натерати да се ускоро вратим, јер ми није добро. Не пуштај никога у моју собу, па ни мачку. Што се тиче кирије: кад власт мени капом, и ја ћу теби шаком. Твој С.С.''

Павловић хита у Сокобању, био је уз пријатеља на самрти. У 51. години, 12. августа 1906. године, умире Стеван Сремац.