Бранко Радичевић

Датум рођења: 28. март 1824. године

Место рођења: Славонски Брод

Родитељи: Тодор и Ружа Радичевић. Тодор је био чиновник, али је писао и преводио са немачког.

Право име: Алексије. Променио га је у Бранко пре него што ће објавити прву збирку песама.

Школовање: Са породицом се сели у Земун где завршава пет разреда српске и немачке основне школе. Гимназију у Сремским Карловцима уписује 1836. године. Карловци и Стражилово су обележили његово одрастање. Школовање наставља у Темишвару. Уписује право у Бечу.

Вук Караџић: Породице Радичевић и Караџић су неговале старо пријатељство. Бранко постаје Вуков сарадник. Након смрти брата Стевана, збратимио се са Ђуром Даничићем.

Књижевно стваралаштво: Прве песме пише у Карловачкој гимназији. Подржава Вукову реформу језика. Прву збирку песама ''Песме'' објављује 1847. године у Бечу, на народном језику. Кнежевина Србија цени младог песника. Страхујући да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда. Другу збирку ''Песме'' објављује 1851. године.

Болест: Обољева од туберкулозе. У Бечу уписује студије медицине 1849. године, надајући се да ће пронаћи лек.

Смрт: Умире 1. јула 1853. године у Бечу. Имао је само 29 година. Тодор Радичевић постхумно објављује трећу збирку песама 1862. године. Једна од последњих Бранкових жеља била је да буде сахрањен на Стражилову (Фрушка гора). Српска омладина му испуњава ту жељу 1883. године.

Родна кућа Бранка Радичевића

''ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ''

(Мини Караџић у споменицу)

Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год оћу:

И што оћу, оно могу,

Само једно још не могу:

Да запевам гласовито,

Гласовито, силовито,

Да те дигнем са земљице,

Да те метнем међ звездице.

Кад си звезда, селе моја,

Да си међу звездицама,

Међу својим, селе моја,

Милим сестрицама.

Ове стихове је Бранко посветио својој пријатељици Мини, ћерки Вука Караџића.

Мина Караџић о Бранку:

''Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао.
Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу...''