Право име: Димитрије
Година рођења: 1739. или 1742. година
Родитељи: Ђурђе и Круна
Детињство: Имао је десет година када је остао без родитеља, одгаја га племенити рођак Никола Парчанин. Увиђају дечакову интелигенцију па га шаљу у школу. Везује се за црквену литературу, поготово ону која говори о свецима. Због тога је желео да постане светац. Рођак, увидевши опасност у тој опчињености, упућује нећака на занат. Димитрије се није дуго задржао на занату, са једним другом одлази у фрушкогорски манастир Хопово, у намери да се покалуђери. Добија име Доситеј. У манастиру проводи три године.
Игуман Теодор Милутиновић враћа младића на прави пут. Слушајући његове мудре савете, Доситеј креће на пут током којег ће упознати свет. Пут је трајао више од четрдесет година. Обишао је Далмацију, Грчку, Свету гору, Турску, Албанију, Италију, Молдавију, Немачку, Аустрију, Енглеску, Француску. Учи језике: старогрчки, новогрчки, турски, албански, руски, немачки, италијански, енглески, француски, румунски. Постаје први српски полиглота.
Преводи књиге и текстове са страних језика, доноси дух просвећености у нашу заосталу земљу. Неколико година је радио као српски учитељ у Далмацији и Трсту. Проучавао је античку поезију и реторику. Сам себе је називао Доситеј Хоповски. У Лајпцигу слуша предавања из филозофије, естетике, физике. Преводи и Езопове басне. Прикупљао је новчана средства за устанак.
Након Првог српског устанка, враћа се у Србију. Понео је и своју библиотеку. Његов долазак лађом свечано је испраћен. Пола града се окупило на обали Саве, са Калемегдана топови поздрављају његово ступање на тло Србије. Клекнуо је и пољубио земљу, уз речи: ''Сад сам се наново подмладио, браћо!'' Постаје наш први министар просвете 1808. године. Отвара Велику школу у Београду (претеча факултета), прву богословију, пише уџбенике. Именован је за директора свих школа у Србији, али за то није примао плату. Под његовим утицајем отворено је четрдесетак мањих основних школа у Србији. Васпитавао је Карађорђевог сина Алексу, а и сам вожд се често Обрадовићу обраћао за савет, сматрајући га ''најумнијом српском главом''. Учествује у стварању новог Устава.
ДЕЛА: ''Ижица'', ''Писмо Харалампију'', ''Живот и прикљученија'', ''Совјети здраваго разума'', ''Басне'', ''Песма о избављенију Сербии''.
Умире 1811. године у Београду. Гроб му је испред Саборне цркве, на коме пише ''Он је љубио свој род''.
Востани Сербије
- Дело аутобиографског карактера.
- ''Прикљученија'' су догађаји.
- Доситеј прича о свим дилемама, несналажењима и заблудама кроз које један млад човек може проћи.
- Упознаје свет, обогаћује живот разним доживљајима.
- Уз књигу и науку мења себе, сазрева, налази прави смисао свог живота.
- Посебан значај у његовом животу представља долазак у манастир Хопово и сусрет са игуманом Теодором Милутиновићем. Игуманове речи имају велики утицај на младох Доситеја: ''Иди за науком, с њом ћеш свуда пристати и твоје живљење поштено заслужити.''
- Доситејев циљ је да поучи читаоца.
- Критикује манастире, монаштво, сујеверје. Развија идеје о слободном мишљењу, васпитању и просвећивању.
- У другом делу описује своја путовања, сусрете са људима, портрете.
- Први део ове аутобиографије је књига о просвећивању народа. Други део је књига о пријатељству и љубави међу људима.
''Навикавајмо младеж на добро, од тога све зависи.''
Извор: Политикин забавник
Коментари
Постави коментар