Бранко Ћопић

Датум рођења: Крај децембра 1914. године (вероватно 31. децембар). Деда Раде је пријавио да се унук родио 1. јануара 1915. године. Имајмо у виду да се Бранко родио у току Првог светског рата. Деда се надао да ће на тај начин за годину дана продужити унукову регрутацију и да ће ''можда дотле већ пропасти Аустрија и његов Бранко неће служити ћесара...''.

Место рођења: Село Хашани, код Босанске Крупе

Родитељи: Вид Ћопић и Софија Новаковић

Како је добио име: Софија је на поклон из Новог Сада добила чашу са ликом песника Бранка Радичевића. Приликом удаје је са собом понела чашу на којој је писало: ''Пуна срца пуне чаше, нека живи што је наше.'' Првом сину даје име по познатом песнику, на тај начин повезујући њихове судбине. Име Бранко је било изузетно ретко у овим крајевима.

Породица: Сестра Смиљка (1916. године), брат Рајко (1918. године). Обоје су погинули у Другом светском рату. Смиљка је Бранку за време рата позајмила опанке, сматрајући да су брату потребнији, а она као чобаница ће се снаћи. Бранко је касније на њеном гробу оставио те опанке. 

Кућа је уништена током рата у Босни. Обновљена је прошле године.

Бранков отац Вид умире 1918. године од шпанске грознице и ране задобијене у Првом светском рату (због десне руке је постао инвалид). Имао је тада 35 година. Аустроугарска војска га је мобилисала на почетку рата, док је његов рођени брат Никола био српски добровољац. Два рођена брата су ратовала на супротним странама. Бранко је од њих двојице добио прве играчке (пушчане чауре). Овако Бранко памти оца:

''Масовно је свијет одлазио и по осталим селима, па се смрти више и није придавала посебна пажња; тако је некако и очева смрт прошла, а да га нисам добро ни запамтио. Сјећам се живо само једног призора. Биле су гладне поратне године, ми оврхли жито те је зрње с пљевом још било непровијано. Да нам неко не би ноћу крао жито, отац је спавао на гумну, а ја поред њега. Гледали смо звијезде. Питам ја: 'Шта је горе?', а он одговара и натенане објашњава. Ето, тога детаља се сјећам.''

Велики утицај на пишчево детињство имали су деда Раде (овековечен у бројним приповеткама) и ујак Андрија (мотивисао је сестрића да се школује). Деда Раде умире 1920. године. Софија се преудаје за Стевана Ћука, рађа Предрага и Здравка. 

Образовање: Основну школу је завршио у Хашанима, нижу гимназију у Бихаћу. Тада је становао у средњошколском интернату (прочитати одличан роман ''Магареће године'', ако већ нисте). Успомена мајке Соје:

''Кад је био завршио основну школу, уписали смо га, мој брат и ја, у ниже разреде гимназије у Бихаћу. Смјестили смо га у интернат. Пола сам плаћала ја, а пола држава - ко ли? Одведемо га тамо и оставимо, кад - гле чуда? - мој Бранко већ другог дана стругнуо из школе. Гладан, уморан и уплакан - дође у село. До Крупе се некако докотрљао возом, а од Крупе до Хашана сат пјешице. Тад је имао нешто више од једанаест...Дјечак груне у плач и ридање...'Не могу ја тамо, тамо је све туђе.'''

Недостајало му је село, радовао се распустима и повратку кући. Колика је била пишчева љубав према родном месту види се и по начину на који је писао о њему, као и о Босни и Босанцима уопште. 

Да ли су међу овим дечацима и близанци Мандић, Де-Де-Ха и Баја?

Бранкова прва фотографија

Бранчило 1930. године уписује први разред Учитељске школе у Бањалуци. Станује опет у интернату. 

Оцене из гимназије

Први стихови: ''Над градом се облак вије, из облака киша лије, киша лије, киша пљушти, а у гори лишће шушти...'' 

Прва прича: ''Брацо'', штампана у часопису ''Венац''. 

У Бањалуци упознаје зета Петра Кочића, као и правог Лују, кога је Кочић описао у приповеци ''Јаблан''. 

Због говора (кажу револуционарног тона) на сахрани младог пријатеља и песника Мила Бекута,  Ћопић је 1933. године избачен из школе. Другови прикупљају новац како би наставио школовање у Сарајеву, уписује четврти разред Државне мушке учитељске школе. Бранко се, први пут, сусреће са правим песником - Тином Ујевићем. 

''Када сам га први пут видио, био је онако необично - боемски немарно обучен, необријан, са шеширом на глави. Узбуђено се маших за ђачки качкет и бојажљиво га поздравих. Тин ме погледа строго и попријеко, мислећи да му се нешто ругам, и одвали набусито: 'Баш ми паметно изгледаш, момче, нема шта.' Поцрвенех и ваљано пружих корак, жалостан што је Тин погрешно схватио мој поздрав.''

Пребацује се у Карловац, дипломира. Одлази у Београд на студије. 

Савски (Бранков) мост:  Бранко долази у Београд али на станици не затиче пријатеља који је требао да га дочека. Мобилних телефона тада није било, а ретко ко је имао и фиксни. Ћопић прву ноћ у српској престоници проводи испод моста. Тај мост ће касније имати још једну улогу у Бранковом животу.

Факултет: Уписује педагошку групу предмета на Филозофском факултету, станује у Студентском дому.

''Политика'': Приповетка ''Смртно руво Соје Чубрилове'' светлост дана је угледала 8. маја 1936. године. До почетка Другог светског рата у овим новинама објављује 126 кратких прича. Важно је његово учешће и у ''Политици за децу'', где малишане забављају воденичар деда Триша и мачак Тоша. Након рата настаје и роман. Упознаје Јована Дучића. 

Прва збирка приповедака: ''Под Грмечом'', 1938. године. 

Дела: ''Борци и бјегунци'', ''Доживљаји Николетине Бурсаћа'', ''Башта сљезове боје'', ''Скити јуре зеца'', ''Пролом'', ''Глуви барут'', ''Не тугуј, бронзана стражо'', ''Осма офанзива'', ''Делије на Бихаћу'', ''Пјесме'', ''У свијету медвједа и лептирова'', ''Орлови рано лете'', ''Магареће године'', ''Јежева кућица'', ''Приче испод змајевих крила'', ''Доживљаји мачка Тоше'', ''Босоного дјетињство'', ''Славно војевање'', ''Битка у Златној долини'', ''Мала моја из Босанске Крупе'', ''Глава у кланцу, ноге на вранцу'', ''Лијан води караване'', итд.

Након завршеног факултета, професор и хелениста Милош Н. Ђурић, понудио му је место асистента. Бранко одбија. Увелико објављује, добија и награду ''Милан Ракић'', затим и награду Српске краљевске академије наука. 

Бори се у Другом светском рату као партизан. Након рата постаје уредник листа ''Пионир''. Постаје један од најчитанијих и најтраженијих писаца нове Југославије. 

Брак: Прва супруга Јела Перовић. Друга супруга Богданка Цица Илић. Није имао потомака.

Десанка Максимовић и Бранко

     Иво Андрић и Ћопић

''Јеретичка прича'': Због ове сатиричне приповетке почињу тешке године за Ћопића. Критиковао је оне који су се обогатили након рата, а они су били власт. Многи су му окренули леђа, до краја живота су га пратили и прислушкивали. Јосип Броз Тито га је јавно искритиковао, али и рекао да Ћопић неће бити ухапшен. Чињеница да је био омиљени писац народа спасила га је од Голог отока. Ћопић је Титову изјаву исекао из новина и залепио на врата стана: ''Шта ја знам ко и када може доћи по мене, да ме води у бајбук, а кад то прочита, неће имати храбрости ни да зазвони.''

Избачен је из Комунистичке партије након једног интервјуа у Русији (рекао је да се у Југославији пишу просечна дела, да влада криза стваралаштва). Искључење из партије описао је овако:

''Поздравимо се и ја кренем према хотелу 'Москва', гдје су ме нестрпљиво чекали другови Скендер Куленовић и Душан Костић да чују резултат.

- Е, дедер, куме, причај - загракташе углас чим ме опазише.

- Ишћерало ме.

- Како ишћерало?

- Па ишћерали ме из Партије.

- Е, онда богами, има да частиш?

- А зашто, побогу, да частим умјесто да се расплачем над својом судбином да ме због једне изјаве могу изгнати из Партије.

- Да частиш, него како! - објашњава Скендер. - Зато што више нећеш плаћати чланарину.''

Од ослобођења Југославије до 1952. године његове књиге су штампане у милион примерака. 

Добитник је НИН-ове награде 1958. године за роман ''Не тугуј, бронзана стражо.''

У јесен 1964. године, у част његовог 50. рођендана, објављена су сабрана дела у 12 књига.

Изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности 1968. године. Добитник је награде Змајевих дечјих игара 1971. године и Његошеве награде 1972. године. За 60. рођендан је одликован Орденом југословенске заставе са лентом.

Смрт: Иако су га сви знали као весељака и изузетно духовитог човека, Бранко је носио у себи неку тугу и меланхолију, коју су његови пријатељи примећивали све више како су године одмицале. Иако у његовој биографији пише да је отац Вид преминуо од шпанске грознице, Ћопићев пријатељ, песник Душан Костић, каже да је Вид у бунилу подигао руку на себе - обесио се. Оца је ретко помињао у својим делима. Изгубио је сестру и брата у рату. Мајчина смрт му је тешко пала. Све више се повлачи у себе, нема више вицева, смеха. Пријатељи покушавају да му измаме осмех. Депресија полако осваја овог Грмечлију. У једној шетњи са Антонијем Исаковићем, писцем, изјавио је: ''Тужан сам ти, брате. Дишем, једем супу, причам - све је то слама.''

По први пут не жели на одмор у Дубровник (свако лето је проводио тамо), ретко излази из стана. Душану Костићу је открио да се плаши како неће имати за порез и станарину, да ће завршити у затвору. Супрузи Ериха Коша, у телефонском разговору, је испричао како је у новинама прочитао да је неки старац скочио у реку са Савског моста, али су га извукли на време. Разговор је завршио речима: ''Ја ћу то боље урадити!''

''Нешто се на мене напопастило. Од мога писања ништа неће бити. Шта је, ту је - дућан се затвара. Једноставно - немам ријечи, погубиле су се, нестале...''

Бранко се у понедељак 26. марта 1984. око 14 часова упутио ка Савском мосту, из Бранкове улице. Ка истом оном мосту испод ког је провео своју прву ноћ у Београду. Шетао се до 19 часова. Затим је скочио, на бетон, није веровао реци. Сахрањен је уз највеће почасти 29. марта, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Сахрани је присуствовало неколико хиљада људи. Пишчева супруга Цица након неколико дана у радном столу налази последње мисли: 

''Бранко Ћопић. Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор Мексика, сад је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! и његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе!''

Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

ЗАНИМЉИВОСТИ: 

• Редовно се дописивао са Ивом Андрићем, размењују разгледнице са путовања. Били су велики пријатељи, иако потпуно различити. Андрић тих и ненаметљив, Ћопић гласан и велика причалица. Често су путовали по књижевним вечерима заједно, дубоко се поштовали. Бранка је погодила Андрићева смрт. 
• Написао је неколико сценарија за филмове.
• На његов рад су утицали Иван Цанкар, Мирослав Крлежа, Иво Андрић, Максим Горки, Сервантес, Гогољ и Чехов.
• Опуштао се уз Политикин забавник и авантуре Паје Патка.
• Волео је рано да устаје, писао је од 7 до пола 2. 
• Написао је чудну причу ''Самоубиство'', где главни јунак размишља да скочи у воду. 
• Дела домаћих писаца које је највише ценио била су ''Бакоња фра Брне'' Симе Матавуља, ''Сеобе'' Милоша Црњанског, ''На Дрини ћуприја'' Иве Андрића и ''Тврђава'' Меше Селимовића. 

• Десанка Максимовић, његова добра пријатељица и комшиница, у једном предговору је написала да је Бранко ''у основи тужан песник''. 
• Ђацима првацима је 1973. године упутио поруку: ''Кад отвориш прву књигу, већ улазиш у чудесни свет најлепше бајке. Чега ту све нема: од мајмуна до васионског брода и још.... ихи, ма не питај! Можда ћеш чак и мене тамо наћи, обично седим пречагу или две на истим лествицама изнад нашег рођака мајмуна.''
• Свакодневни вечерњи ритуал је прво чинила шетња до Калемегдана или Ташмајданског парка, затим цртани филмови и дневник. 
• Својој школи у Хашанима у неколико прилика је поклањао на стотине и хиљаде књига, како својих, тако и других писаца. 
• 
  
  
  
  
• Увек је саосећао са туђом муком и тугом. Дискретно је материјално помагао кад год је могао. У друштву је увек био широке руке, није дозвољавао да други плаћају рачун. 
• У Бихаћу су му се ругали због сељачког порекла, одеће и сиромаштва.
• Уплашио се када је први пут видео воз, мислећи да је нешто живо.
• Имао је занимљиво искуство када је први пут видео водокотлић у бихаћком интернату: ''Затворим се унутра и попнем на шољу. Да бих се за нешто придржавао, ухватим се за ланац којим се пушта вода. Уто, испод мене, рикну и захуча млаз воде, а ја као безглав скочих, пограбих гаће и панталоне објема рукама и истрчах у ходник, па на главна врата, и у трку везујући гаће и панталоне, јурнух улицом преко моста на Уни, претрчах га и сакрих се у жбуњу у парку.''
• Знао је напамет пасусе из Старог и Новог завјета, народне књижевности, као и из дела Сервантеса, Гогоља, Чехова, Кочића, Андрића, Лорке, Крлеже, Јесењина. 
• Имао је више од две године када је проговорио. Породица је била забринута. Врачара је баби дала колач умешен на воденичном камену како би ''само млео речи''. Сви укућани су ћутке гледали како мали Бранко једе колач, очекујући неко чудо. Деда Раде се унуку унео у лице, а малишан је одједном узвикнуо: ''Марш!'' Касније је сам причао како стварно много меље као воденица.
• Учитељица му је поклонила оловку када је чула да пише песмице.
• Систем образовања Учитељске школе захтевао је свирање одређеног инструмента. Бранко је изабрао виолину. Леворук и лошег слуха, није се добро сналазио, па га је професор упоређивао са медведом из циркуса. Бранко због тога никада није отишао у циркус.
• Бранко и Цица су имали две фотеље са иницијалима. Када би дошао гост, Бранко је седао у Цицину фотељу.
• Деда Раде му је тепао ''Биограде мој''.
• Оженио се други пут на Видовдан. Кумови су били браћа по перу, Скендер Куленовић и Душан Костић. Бранко је ову одлуку објаснио на следећи начин: ''На овај дан су пали бројни српски јунаци, па нек падне и један Ћопић.'' Своју супругу Цицу је често дозивао ''мац-мац-мац''.
• Све је писао обичном оловком у обичној свесци. 
• Као што смо рекли, име је добио по Бранку Радичевићу. Преспавао је испод моста који носи име по овом песнику. На крају је скочио са истог моста, као да није могао да побегне од свог имењака.
• Многи Бранкови савременици и пријатељи кажу да је имао шесто чуло. Још му је деда Раде говорио да је видовит јер би усред сунчаног и ведрог дана узнемирено најављивао невреме. Дечакове речи би се обистиниле. Као популаран писац, није никако хтео у Бањалуку на једну свечаност. Скоро су га на силу одвезли и сместили у хотел. Око поноћи је на рецепцији тражио такси за Београд. Кад је стигао кући, жена је отворила врата и кроз сузе рекла: ''Жив си ми!'' Бањалука је те ноћи била разорена у земљотресу. Присетимо се његовог страха да једног дана неће имати за кирију и струју. Можда нам је сад јасније зашто је решио да пресуди себи.

''Хумор је штит према свим невољама које човјека у животу сналазе. Као дијете сам био врло плашљив и стидљив, а моја хумористичка жица ме извукла из те атмосфере. Ведрином и хумором борио сам се против свих ужаса рата.''

ПЕСМА ЂАКА ПРВАКА

Збогом, бако, мили роде,

у школу ме јутрос воде,

Тамо ће ме ваздан тући,

жив ти нећу доћи кући.

Збогом јагње свилоруно,

чобан ти је погинуо.

Збогом, краво, млијечна справо,

однио је шалу ђаво,

поздрави ми драго теле,

погинућу данас, веле,

последње ти шаљем збогом,

освети ме тврдим рогом.

Збогом, коњу ритајући,

настрадаћу читајући,

унапријед ми душа зебе,

више јахат нећу тебе,

дај помози страдалнику,

бјежаћемо чак у Лику.

Задужбина

Награда Бранко Ћопић

За више информација о Ћопићу препоручујем књигу ''Пут до моста'' Радована Поповића, из које сам делимично и пронашла ове информације. И Забавник!