Бранислав Нушић

Име и презиме: Алкибијад Нуша

Надимак: Бен Акиба, Ага
Датум рођења: 8. октобар 1864. године
Место рођења: Београд (кућа у којој је рођен одавно је срушена, на том месту се данас налази Народна банка Србије)
Родитељи: Георгијес Нуша (Ђорђе Нушић) трговац; Љубица
Пореклом је Цинцар. Породица се касније посрбила. Алкибијад у 18. години мења своје име у Бранислав.
Пошто је отац банкротирао, из Београда се селе у Смедерево. Ту Бранислав завршава основну школу и прве две године мале гимназије.

Годину свог рођења поредио је са годином смрти Вука Караџића:

''То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио место у литератури. Па, ипак ме је та случајна веза између мене и Вука некада испуњавала поносом, те сам у младости чезнуо за тим да ми ко пребије ногу, сматрајући да је довољно бити ћопав па бити Вук.''

Кућа у којој је становао комедиограф

Бранислав о свом рођењу:

''Одмах на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице направио сам збрку у кући. Бабица, која је била крај постеље моје мајке, крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза ува и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познајући довољно матерњи језик. Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја: давање мираза уз девојку.''

Био је немирно дете. Падао је, ломио се, повређивао, тукао са старијом сестром. Једном приликом је просуо жар из пећи и запалио намештај. Убацивао је со у јела па укућани нису могли да ручају. 

Још као младић је заволео позориште. Глумио је, режирао дечје представе. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. 

Борио се у српско-бугарском рату 1885. године.

Због песме ''Два раба'', у којој исмева краља Милана и владу, осуђен је на две године робије. Помилован је након годину дана.

Песма ''Два раба''

Занимања: писар и преводилац у Министарству иностраних дела; вицеконзул и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу, Солуну; секретар Министарства просвете; драматург Народног позоришта; управник Српског народног позоришта; новинар; управник Уметничког одсека Министарства за просвету; управник Народног позоришта у Сарајеву; редован члан Српске краљевске академије.

Љубавни живот: буран! Прва љубав комшиница Перса, ћерка професора који га није волео. Заљубио се у служавку, па су је његови родитељи одмах отпустили. Касније није могао да одоли многим глумицама.

Када је просио своју будућу супругу, конзулову ћерку, поставио је један услов. Жениће се, али да му дозволи да задржи макар један свој порок - коцку, пиће или жене. Па нека бира. Даринка је размишљала. Ако изабере коцку, оде кућа. Ако изабере пиће, уз кућу оде и здравље. Најбоље је пустити га да вија жене. 

''Моја тринаеста љубав, то је - моја жена. Ја сам одавно знао да је број тринаест малерозан, али нисам знао да то и у љубави важи.''

 

Породица: супруга Даринка Ђорђевић; деца Маргита, Оливера и Страхиња.

Оливера је умрла у четвртој години. Страхиња је погинуо на фронту у Првом светском рату. Имао је 18 година. Ага, како су звали писца, никад се није опоравио од овога. Дуго, након Страхињине смрти, није писао комедије. Свом сину је посветио књигу ''Деветсто петнаеста - трагедија једног народа''. Маргита се удала за Миливоја Предића. Нису имали деце, Нушићева лоза се са њом угасила.

Породица Нушић је са српском војском прешла Албанију 1915. године.

Дела: ''Народни посланик'', ''Сумњиво лице'', ''Протекција'', ''Пут око света'', ''Госпођа министарка'', ''Мистер Долар'', ''Ожалошћена породица'', ''Др'', ''Покојник'', ''Власт'', ''Аналфабета'', ''Кирија'', ''Хајдуци'', ''Аутобиографија''.

Датум смрти: 19. јануар 1938. године.

Фасада Народног позоришта била је увијена у црно платно. Сахрањен је на Новом гробљу а сам је смислио надгробну пирамиду.

''Али кад се буде чуло да сам умро, ви ћете видети: свет ми то неће веровати. Ја сам толико пута терао шалу са овим светом да ће вероватно и том приликом многи мислити да је то само нека нова шала.''

 Пишчеве личне ствари: 

Упаљач

Табакера

Турска соба

ЗАНИМЉИВОСТИ:

Био је главни организатор венчања краља Александра Карађорђевића и краљице Марије. http://nusicfondacija.rs/svestrani-branislav-nusic/reziser-kraljevog-vencanja/

Трагедију ''Хаџи-Лоја'' написао је за 6 сати. Једном је изјавио да дела пише у трку. 

Сакупљао је карикатуре. 

Прве радове младог писца читали су великани попут Јована Илића, Милована Глишића и Лазе Лазаревића. 

Пошто се чаршија сладила причама о његовом тестаменту, Бен Акиба је изјавио да у добротворне сврхе не оставља ништа, новинарима забрањује да га после смрти узнемиравају а женама да га на спиритистичким сеансама призивају. 

У младости је друговао са песником Војиславом Илићем.

Премијере својих комада посматрао је из позоришне ложе, пажљиво пратећи реакције публике.

Дела би често писао или завршавао у бањама или манастирима. Роман ''Хајдуци'' настао је током одмора у Врњачкој Бањи.

Пио је између 15 и 20 кафа дневно, неки кажу и по 60, уз стотинак цигарета.

Нушићева приступна академска беседа била је посвећена Јовану Стерији Поповићу.

Ћерки Гити није дозволио да буде глумица. Због тога је 1938. године основала ''Родино позориште'' намењено најмлађој публици. Касније оснива и води позориште ''Бошко Буха''. Понекад би и сама заиграла на даскама које живот значе, а присећала се и анегдоте: ''Једном приликом, после једне моје успеле улоге, пришао је мом оцу руски културни аташе, честитао му и понудио да ме пошаље у Москву у Позоришну академију на студије. Отац је то примио као да му је аташе опсовао матер.''

Нушић је обожавао децу. Никад није одбијао позив на неку школску приредбу, било као учесник или гост у публици. Увек је са децом разговарао као да су одрасли. Често је забављао дечурлију мађионичарским триковима. 

Причу о Зони Замфировој, коју је чуо током конзулских дана у Приштини, уступио је свом пријатељу Стевану Сремцу. 

Није лако подносио критику иако је у пар наврата изјавио да на њу не обраћа пажњу.

Приликом демонстрација у Београду због окупације Босне и Херцеговине, покушао је да уђе у Министарство иностраних дела, ни мање, ни више, него на - коњу. Свој поступак објаснио је речима да ово није ни први ни последњи коњ који улази у зграду. 

Састављао је и објављивао загонетке. За коју реку веле да није цела? За италијанску реку По. Који су јунаци и по имену и по јунаштву једнаки? Милош Обилић и Милош Обреновић.

Кућни љубимац породице Нушић једно време био је мајмун Кеко. Све је било у реду док мајмун није почео да излази из куће и краде храну по Београду. О авантурама необичног кућног љубимца можете чути на линку https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3089057/zabavnik.html

У дванаестој години побегао је од куће и кренуо у рат против Турске. Из суседног села га је вратио полицајац, па је добио батине од оца уместо од Турака. Сетимо се авантуре дечака у роману ''Хајдуци''. 

Нушић као фотограф Авантартмагазин

http://nusicfondacija.rs/svestrani-branislav-nusic/politicar-zatvorenik-sumnjivo-lice/

Шта ли би нам данас Бранислав Нушић рекао? Материјала за своја дела имао би на претек. Песму ''Smile'' написао је славни Чарли Чаплин. Чини ми се да би се и нашем Аги допала.

''Мој хумор, изазивајући смех на уснама, ублажава суровост живота.''

Извор: Политикин забавник, ''Нушић у причама'' М. Предић; ''Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе'', С. Пауновић