Милутин Бојић

Рођен је 19. маја 1892. године у Београду као најстарије од петоро деце Јована и Софије Бојић. Још као гимназијалац почиње да пише прве стихове. Отац, поштовани београдски папуџија, са поносом у гвозденој каси чува те рукописе. Нажалост, није дочекао Милутинове књижевне успехе.

Милутин као матурант, са непуних осамнаест година, објављује прве песме у часописима ''Дело'' и ''Венац''. Књижевни критичар Јован Скерлић штампа песме у ''Српском књижевном гласнику''.

Уписује филозофију на Филозофском факултету. Гимназијалке и студенткиње уздишу за њим. Увек је у беспрекорном црном оделу, са шеширом, отмен, витак, тамноок. Час замишљен, час насмејан. Његови стихови се преписују у девојачке споменаре. Љубитељи његове поезије траже да стихове објави у једној књизи. Бројни београдски издавачи се такмиче коме ће припасти та част. У пролеће 1914. године, пред почетак рата, штампају се ''Песме''.

Не пропушта предавања на факултету. Паралелно пише и објављује песме, преводи са француског, немачког, руског, италијанског, енглеског и бугарског језика. Постаје и позоришни критичар. Девојке се надају да ће плесати са њима на бројним баловима.

Избијају балкански ратови 1912. године. Иако још није био пунолетан, Бојић се пријављује као добровољац. Постаје ратни дописник. У том периоду објављује историјску драму у стиховима ''Краљева јесен''. Следеће године београдска публика премијерно гледа ову драму и на позоришним даскама. Млад и славан, ужива у тим тренуцима, али није горд. Пише драму ''Урошева женидба'', нове песме, за новине, дружи се са писцима.

Радмила и Милутин

Упознаје гимназијалку тамнозелених очију. Зове се Радмила Тодоровић.

Радмила се касније присећала:

''У то време песници и глумци били су на гласу. Са Милутином сам се упознала једне недеље на игранци у 'Грађанској касини'. Био је сентименталан, необично нежан, пажљив и понекад детињски расположен. Шетајући Калемегданом сретосмо Скерлића. Познавао ме још као девојчицу, па с осмехом 'припрети' Милутину: 'Остави ово девојче на миру!'''

Радмила са љубављу преписује Милутинове песме из разних часописа. То ће бити прва Милутинова збирка песама, она о коју су се отимали издавачи. Први примерак, са посветом, чувала је до краја живота.

Градом круже приче да се млади пар тајно верио. Избија Први светски рат. Милутин је опет у добровољцима. Лекарска комисија га због лошег здравља проглашава за привремено неспособног, али ступа на дужност војног цензора у Нишу. Породице Бојић и Тодоровић беже из Београда. Састају се у Нишу. Милутин и Радмила шетају градом, сви се окрећу за њима. Препознају младог песника. Тифус односи многе животе, међу њима и Софију Бојић, Милутинову мајку. Наш песник постаје глава породице. Породица се ускоро растаје у вихору рата. Милутин изговара тешке речи: ''Никад, никад више нећу видети наше!'' Као избеглица са собом води осам година млађег брата Радивоја. Јелица, Драгица и десетогодишњи Драгољуб остају код рођака. Растаје се и од вољене девојке. Ипак, поново се срећу случајно у Косовској Митровици. Са књижевником Растком Петровићем у истом чамцу прелазе Скадарско језеро. У Сан Ђованију Радмила са породицом улази у лађу, Милутина враћају са покретног моста. Била је то освета једног пуковника. Милутин га је једном приликом назвао ''куваром Врховне команде''.

''Тако су нас одвојили'', са тугом је причала Радмила. ''Ја сам отпловила у Бриндизи. Милутин, онако намучен и гладан, пошао је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је кренуо са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив...''

Радивој и Милутин остављају потресна сведочанства о преласку српског народа преко Албаније. Милутинов спис ''Србија у повлачењу'' чува се данас у Архиву Србије. Радивоје објављује књигу о свом брату ''Милутин Бојић, песник Србије''. Током повлачења, Милутин једном руком греје братове укочене прсте, другом стеже празну војничку чутуру и ранац са рукописима. Осим рукописа, у ранцу је и Вуков ''Српски рјечник'', шах и мало одеће. Милутин бележи:

''Обична је ствар наћи поред друма заглибљеног у блато коња или човека са очима отвореним и управљеним небу. Не осећамо велику разлику између њега мртва и нас живих...Дан и ноћ су исти. Зора и вече исти. Од Пећи нема више друма, нема ни колског пута, нема уопште пута...Јадне жене, јадна деца, јадни рањеници! Јадни, мој народе!''

Радивој стиже у Француску. Након тромесечног марширања и мучења, бос, поцепаног капута, мршав, прљав, зарастао у браду, Милутин стиже на Крф, привремену престоницу Србије. Набасао је на критичара Бранка Лазаревића: ''Дајте ми хлеба и дувана! Добро је!''

Ипак, примећују се последице на телу. Милутин пише Радмили:

''Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна, и понос, уморни су као и тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ми више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима.''

У Солуну

Срећом, младић се опоравља. На острву Видо, крај Крфа, налазила се болница за изнурене и оболеле српске војнике. Људи у великом броју умиру, неки од глади, неки од изнемоглости, тифуса, изнурености. Милутин је све то, по доласку на Крф, са неверицом гледао. Поготово како са малог пристаништа на чамце утоварују лешеве. Лешеве српских бораца. Места за гробља више није било на малом грчком острву. Наше сународнике су одвозили на пучину, затим бацали у морске дубине. Професор доктор Александар Костић се сећа да је Милутин тада шокирано, укочених очију, изговорио: ''Па то је страшно, грозно, грозно!'' Болешљив је долазио чамцем неколико пута да изблиза види овај трагичан чин.

Прелази у Солун, наставља да пише. Добија месец дана одсуства као чиновник Министарства унутрашњих послова. Одлази у Ницу да види Радмилу. Радмилино сећање:

''Ускоро затим ми смо се видели. Било је то 1916. у августу, у Ници. Дошао је из Солуна и остао крај мене месец дана. Био је свеж, здрав, готово непољуљан. Много смо се тада смејали, забављали, шетали и причали.''

Радмила је желела да се овом приликом венчају, али Милутин сматра да тај чин треба да се обави само у ослобођеној Србији. Враћа се у Солун. Дању преписује војна акта, ноћу ниже стихове. Пише родољубиве песме . У јуну 1917. излазе ''Песме бола и поноса''. Први примерак шаље брату: ''Моме драгом Ради, са жељом да што пре будемо у нашој лепој отаџбини, где ће се радити са више воље, мање бола и много поноса. Твој Миле.'' Највише се истиче једна песма. Ванвременска ''Плава гробница''. Људи је рецитују у рововима, крчмама, чак и у Француској. Вољеној Радмили у писмима пише љубавне сонете. С времена на време га мучи температура, као да се није потпуно опоравио. Ипак зна да је имао среће, ретко ко не плати данак маларији.

Међутим, Бојићева збирка песама доживљава чудну судбину. Један Грк, док је пекао патлиџане, претурио је роштиљ. Ватра је брзо захватила околне дрвене куће, продавнице, виле, хотеле, кафана. Пожар траје два дана, спалио је скоро пола града. Потпуно нестаје и штампарија са тек довршеном књигом нашег несрећног песника. Милутин пише брату:

''Изгорело је све што представља Солун. Присуствовао сам пожару од почетка до краја. Био сам такорећи у њему, јер ме је све занимало и узбуђивало...У овој општој катаклизми он је ипак, ипак само детаљ...Моју књигу си, надам се, добио. Од ње постоји још врло мали број примерака. Један део је продат, други је изгорео. Имам око 30 комада код себе. Укупно мислим да је растурено мојих књига око 400... Рекао сам ти да сам са здрављем добро, али ове грозне врућине не пријају ми, те сам много ослабио...''

Једне августовске вечери, задихани и ознојени Милутин седа у кафанску башту да вечера. Скида капу и прслук, остаје само у кошуљи. Ветар је дувао, није послушао савете пријатеља да се обуче. Тај безазлени чин ће бити погубан по његово ионако нестабилно здравље. Након два дана јавља се запаљење плућне марамице. Грозница, висока температура. Преносе га у војну болницу, обичну дрвену бараку. Здравствено стање се погоршава - милијарна туберкулоза.

Милутин у постељи чита и пише. Пријатељи га са страхом посећују. А болесник прича о победама војске на Кајмакчалану, помиње брата, вереницу, смеје се. Није јавио Радмили да је озбиљно болестан. Само: ''Био сам мало болестан, али болест креће на боље.'' На последњим фотографијама је насмејан. Брату јавља како је на путу оздрављења и да планира да их посети у Француској.

Последња слика

Нажалост, болест се шири преко крви по целом телу. Млади песник вене. Све мање снаге има и да се насмеје. Пише последњу, опроштајну песму:

''Као мртво тело без воље и снаге,

не осећам ништа и не чујем више,

изнад мене звоне црне капи кише

и страшан бол бола за тренутке драге.

Ни да се насмејем ја не умем више

и рођене речи муче ме и гризу.

Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу,

око мене тамњан и смирна мирише.''

Ујутру, 8. новембра 1917. године, буди га снажан кашаљ. Са напором дозива болничарку. Не предаје се, три сада пред смрт верује да ће оздравити. Затим пада у занос. Умире нешто после осам часова, као да је тргнут ''из полусна изненадним кашљем који је покидао и последње ткиво његовог изломљеног и исушеног организма''. Имао је само 25 година.

Свечано је сахрањен сутрадан на српском војном гробљу на Зејтинлику, међу својим друговима ратницима. Певано је Мокрањчево ''Опело''. Дуга поворка Срба и Грка слушала је опроштајни говор књижевника Иве Ћипика:

''Овде на овоме мртвоме пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскошне сликовите речи и наше бујне младеначке фантазије. У овој оскудној, туђој јесени где не чујемо хуку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара, подлегао си ватрени песниче једног страдалачког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи. А како је сада овде пред твојом мрачном раком, песниче светлости. Чини ми се да сахрањујући твоју жарку младост у овом јесењем дану, сахрањујемо једно жарко лето наше лепе књиге...Јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отаџбеничке љубави, мртви песниче 'Без домовине'! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо.''

У Ницу стиже телеграм: ''Милутину, нашем Милутину, није било спаса. Милутин је умро.'' Радмила је тада загрлила његова писма и сонете и тихо заплакала.

Пет година касније, у јесен 1922. године, браћа и сестре преносе Милутина Бојића у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. На мермерној плочи пише: