''Ђулићи'' Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић рођен је 24. новембра (6. децембра) 1833. године. Отац Павле Јовановић био је угледни новосадски адвокат. Прича се да је једне вечери на конак у кућу Јовановића свратио песник Сима Милутиновић Сарајлија. Гост је пољубио малог Јову док је безбрижно спавао, погледао у небо и театрално прозборио: ''Да Бог да песник био!''

Знао је да чита пре поласка у школу. Осим књига, мали Јова је волео врућ хлеб, велики као точак, а плашио се оџачара. Похађа народну школу, затим гимназију. Прву песму је написао 1849. године. Седми и осми разред гимназије завршава у Братислави. Креће на правне науке 1851. године у Бечу. Упознаје песника Бранка Радичевића:

''Кад сам дошао у Беч, Бранко је већ био 'стари' ђак и с висине гледаше на нас младунчад. Омладина га је обожавала, али нико више него ја, те сам сваким начином настојао да скренем његову пажњу на себе - ишао сам у кафане и гостионице где он иђаше, седео сам близу њега, уплетао сам се у разговор, грохотом се смејао његовим досеткама и шалама, покушавао да и сам избацим коју - али ми све би узалуд, никада Бранко озбиљније не сврну пажњу на мене, никада не проговори правце са мном...''

Собу је делио са још једним песником, Ђуром Јакшићем. Постали су побратими. Штампају прве песме. Ђура је чак насликао Јованов портрет. Сетимо се песме ''Светли гробови'' коју је Змај посветио Јакшићу.

Јован наставља студије у Пешти, па у Прагу. Пише песме. Преводи са мађарског, немачког, француског, руског језика. Постаје чиновник новосадског магистрата, један је од водећих песника српске књижевности.

Негде у том периоду, 1860. године, разболела се Јованова сестра од тетке Пава. Болесничке муке олакшавала јој је девојка необичног имена - Еуфросина. По српски - Ружа. Млади песник чешће посећује сестру, али не због сестре. Не усуђује се да разговара са Ружом. Своје мисли и осећања претаче у стихове. Тим поступком почиње цветање ''Ђулића'', песничке збирке. ''Ђул'' на турском језику значи ружа. Цвета и срце нашег Змаја. Ружа је била ћерка новосадског трговца Павла Личанина. Говорила је немачки и мађарски, волела је да чита.

Стижу прва писма на адресу лепе Руже.

''Мила госпођице Ружо,

Увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати, никако. Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или - или сте се можда мало застидели осећајући да вам сасвим неповољно није. Ако се мргодите, дерите писмо таки; молим Вас немојте даље читати - што и да знате где помоћи не можете - подерите га таки, па заборавите, да сте га икад добили - заборавите сасвим - Ви ћете лако - а ја како узмогу. Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли, то седите па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је - и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако, како се само еванђеље љуби...Будите ми здрави - сам се чудим од куд сам нехотице писмо ово пољубио.''

Ружа одговара:

''Поштовани господине,

Када сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила, оћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити. Најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се може поклонити, слушала сам више пута ал' осећала и веровала нисам.

Ружа''

Венчавају се за Светог Саву 1862. године. Кумови и стари сват су Јован Ђорђевић, Светозар Милетић, Јаков Игњатовић, људи који су оставили велики траг у нашој култури и књижевности. Ружа је имала 20 година, Јован 29. На дан венчања пада киша, као да наговештава нешто.

Змај објављује песме из ''Ђулића''. Ова збирка представља песнички дневник. Песме су цветови његове душе. Пуне радости, љубавног заноса, породичне среће. Збирка је објављена у Новом Саду 1864. године, са 60 песама. Касније Змај допуњује збирку, финална верзија има 73 песме.

Рађају се деца: Мирко, Тијана, Сава, Југ, Смиљка. Јован и породица се селе у Пешту. Уписује медицину. Постаје доктор, враћа се у Нови Сад. Отвара ординацију. Затим породица Јовановић прелази у Панчево.

Нажалост, срећни дани не трају дуго. Прво умире Мирко у трећој години. Тијана је живела само три месеца. Сава недељу дана. Југ је преминуо одмах након рођења. Ружу су дотукли ови губици. Умире 1872. године. Јован остаје са двомесечном Смиљком, утучен. Али, и Смиљка умире након две године. Има ли веће несреће за Змаја? Пет дечјих гробова и шести вољене супруге, а он, доктор, не може да им помогне. Медицина није била довољно развијена за тадашње бољке. Своју тугу и бол је опевао у збирци ''Ђулићи увеоци''.

Окреће се свој српској деци, пише за њих. Покреће први дечји часопис ''Невен''. Уређује часописе ''Јавор'', ''Змај'', ''Комарац'', ''Жижа'', ''Илустрована ратна хроника''. Обавља приватну лекарску праксу, пише сатиричну поезију. Постављен је за драматурга Народног позоришта у Београду. Враћа се у Сремску Каменицу .

Својој сестричини прича како је током хладних студенстких дана у Бечу палио шибицу за шибицом да би угрејао промрзле прсте и писао. Отада му је остала навика да сакупља шибице. Облачио би на празнике венчани прслук верујући да ће му у њему дан бити лепши и пријатнији. Волео је песму, чувао је гусле који су му поклонили Срби из Лике.

Желео је скромну сахрану, без венца, обичан дрвени сандук. Последња жеља му није испуњена. Сахрани је присуствовало око 15000 људи. Тридесет четири (што православна, што католичка) свештеника држала су опело. Дванаест говорника се опростило од славног песника. Јанко Веселиновић је пришао гробу, узео грумен земље, принео устима, пољубио и спустио на ковчег. Измамио је многе сузе тим чином.