Током боравка на Косову и Метохији као српски конзул, у периоду од 1904. до 1911. године, песник Милан Ракић пише седам родољубивих песама које чине циклус ''На Косову''. Ове песме су део збирке ''Нове песме'' из 1912. године.
Циклус чине песме:
1. ''Божур''
2. ''Симонида''
3. ''На Газиместану''
4. ''Наслеђе''
5. ''Јефимија''
6. ''Напуштена црква''
7. ''Минаре''
1. ''Божур''
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета ...
— Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета ..
С тополе, раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета ...
— Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета ..
📢Легенда каже да је овај цвет изникао на Косову након битке са Турцима 28. јуна 1389. године, из крви српских јунака. Расте само на овом подручју, цвета у мају и јуну. Према веровању, божур је био само беле боје све до ове битке. Штити породицу и децу, његов корен привлачи срећу, чува дом од зла. Ако девојка чезне за младићем, треба само да се окити божуром и одмах ће привући пажњу тог младића. Божур је симбол срећног и складног брака, зато га треба убацити у венчани букет.
2. ''Симонида''
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
📢 Сазнај нешто о Симониди, најмлађој српској краљици. О Симониди
📢 Преслушај песму ''Симонида''.
3. ''На Газиместану''
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
📢 Сазнај нешто о Газиместану. http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=220
📢 Преслушај песму.
Јефимија, ћерка господара Драме,
И жене деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили,
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
6. ''Напуштена црква''
4. ''Наслеђе''
Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам — све се може кад се хоће —
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу ...
5. ''Јефимија''
И жене деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили,
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном који обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном који обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...
📢 Сазнај нешто о првој српској песникињи. http://www.casopiskus.rs/jefimija-prva-srpska-pesnikinja/
6. ''Напуштена црква''
Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.
Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.
Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,
Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...
7. ''Минаре''
Стрчи минаре изнад црних кућа,
Танко и бело. Ноћ лагано пада,
Као дан јасна ноћ и као дан врућа,
И с брежуљака враћају се стада.
Воћњаци, цвећа и песама пуни,
Где зачикују косови славује,
И на овцама, зараслим у вуни,
Клепетуше што равномерно брује.
Али ће све то проћи, и, у часу,
Непрегледна ће ноћ остати сама,
Обући ће се свет у црну расу,
Прогутаће га непрозрачна тама,
Само ће, као знак истрајне моћи
И освајачког старог надахнућа,
Стрчати мирно у тој општој ноћи
Бело минаре изнад црних кућа.
💡 Погледај емисију о циклусу песама (првих десет минута). https://www.youtube.com/watch?v=pUSFS3aJXaU
 |
| ''Косовски божури'' Надежда Петровић |
Коментари
Постави коментар