Иво Андрић о Бори Станковићу

''Не желим да упоређујем себе с Бором, то је наш највећи и најоригиналнији писац којега сам више пута читао и студирао. 'Газда Младена' и 'Нечисту крв', мислим, неколико пута једно дело за другим, али између нас има пуно сличности, и у животу и у литератури. Добро сам познавао Бору Станковића и лично; мислим да сам вам већ раније о томе једном-двапут казивао. Нас двојица смо се виђали врло често од 1919. године наовамо. Нешто сам из литературе знао о њему још при првом сусрету, а много више ми је првог дана познанства сам причао о себи. За мене је то од првих речи било више него занимљиво. Рећи ћу вам само неке сличности, онако без реда, како се сећам из наших многобројних разговора. Био је сиромашно дете. Син малог занатлије.  И његов отац је, изгледа, рано банкротирао због промене власти - код њега турске, код мене аустроугарске. Морао је да се прихвати сасвим других послова, да ради у фабрици дувана и на земљи. И њему је умро отац, вероватно од исте болести - сушице. И њега су рођаци гајили и школовали - њега баба по оцу, мене тетка по мајци. И он је кадио очи на туђим књигама - он на књигама својих професора Симића и Продановића, ја на књигама својих суседа аустроугарских официра у Вишеграду и по излозима књижара у Сарајеву. И он из немаштине умало да није отишао на занат и прекинуо школовање. И он је обожавао мајку, пошто му је отац умро у тридесет петој, а мајка у тридесетој години, а мајком је сматрао своју бабу Злату, која му је била помајка. Места у којима смо провели своја детињства и добар део младости била су некад на граници, једно Турске, друго Аустроугарске. И очеви су нам, кад су оставили занат - његов кондурџијски, мој млинарски - правио је воденице за млевење кафе - потражили и добили ухлебљење као послужитељи - фамулузи тамо где смо ми, њихова деца, тражили и налазили знање и науку - у школи. И он је у свему овоме оставио много трага у своме стваралашту - он у својим првим причама, ја у својим првим песмама. И у погледу студија ми смо имали сличности: желео је да студира књижевност, а свршио је права економско-административни одсек; ја сам студирао књижевност, а отишао у дипломате. Па и у погледу чиновничке каријере имали смо извесне сличности.  И он је био у Министарству вера и Министарству спољних послова и био отпуштен из службе као ја једном. И њега су врло рано прихватили и публика и критичари као нешто ново, дотле невиђено, необично.

Ми смо и по пореклу наших предака имали извесне сличности; ни он никад није био начисто одакле воде порекло његови дедови. И по своме лику имали смо неке сличности. Први ми је скренуо пажњу на нашу тамну, 'азијатску' пут, како је говорио, источњачку, коју сам временом и сам приметио. И као писци, у погледу мотива и типова и стила, имали смо доста сличности; он то у целости није приметио, јер сам ја своја најважнија дела написао после његове смрти; али је често говорио о Вишеграду као да помиње своје Врање. Ми смо, по моме мишљењу, слични особито и по томе, да парафразирам неке наше заједничке тумаче и критичаре, што смо обојица регионалном мотиву дали свељудску боју и психологију.''
 

''Ја сам, на пример, истина врло осетљив човек, до суза, али умем да владам својим осећањима. Он је, међутим, падао у разна расположења и није био у стању увек да се контролише; причао сам вам како је био у стању и да заплаче...Једном сам га видео у посебном (не)расположењу. Било је то у кафани 'Слобода', која се налазила у Масариковој улици, између улица Кнеза Милоша и Краља Милана, поред бившег Официрског дома. У тој кафани била је газдарица једна жена, рођена кафеџијка. А имала је две лепе кћери. Ту су залазили сви тадашњи књижевници и политичари, па је једне ноћи дошао и Бора са својим ближим бучним друштвом. Био је раздражен, натмурен. Некога је грдио и псовао још с врата, но кад се сусрео с мојим погледом, поздравио ме чак скидањем шешира, али је наставио грдњу с којом је и ушао; а на кога се то односило ни после тога није ми било јасно. У једном тренутку, кад се опет сусрео с мојим погледом, окренуо се око себе и гласно рекао неком свету, који ваљда, први пут види: 'Ето, кад бисте се понашали према мени као господин Иво Андрић, никад вас не бих псовао....ја никога не мрзим, никоме зло не мислим, зашто ви мене тако пасје олајавате...Не могу да пишем!? А што ви не напишете бар онолико колико сам ја досад написао?!' Хтео је очигледно још нешто да говори о себи и мени, али сам успео да се изгубим из кафане кроз двориште, да уштедим и њему и себи даље непријатности. А бојао сам се да ускоро не будем сведок и неког већег сукоба с неким од гостију.''

''Неко треба једном, бар данас, ту неправду да поправи! О томе је доста писано и говорено, али никад посебно и озбиљно, за историју...Они су њега онда осудили без испитивања. Просто онако на рекла-казала! Он јесте сарађивао, али на који начин и под којим околностима и условима и с каквим књижевним материјалом?! Па зашто се само оптужују књижевници за сарадњу, зашто не одговара касапин што је клао под окупацијом стоку, пекар што је пекао хлеб, возовођа што је возио људе, кафеџија што је држао кафану. Нарочито ако је био у могућности да и без тога преживи рат и окупацију?! Па толики су други, кажем, сарађивали са Швабом - и ни прст им није фалио! Не знам да ли сам вам то причао. Први пут кад је дошао у мој стан, Бора ми се жалио како су и за њега тражили вешала, као за неке сличне 'кривце' у Француској! Ужас!''