Борисав Станковић

Рођен је 1876. године у Врању. Рано је остао без оца, обућара, и мајке. Одгајила га је очева мајка, баба Злата. Зато су га звали Бора Златин.

Баба Златин муж, Борин деда, био је добростојећи хаџија. Времена су се мењала, богатство нестало. Бора и Злата су састављали крај са крајем. Поносна Злата није дозвољавала да се немаштина примети. Бора је одсуствовао из школе како би окопавао и сакупљао дуван на туђим пољима. Једног дана је професор послао Бориног друга Илију до Борине куће, да провери зашто нема Станковића у школи. Дочекала га је баба Злата речима: ''Е, дете, дете, он ради дуван, не може у школу. Мора да заради паре за леба!'' Био је добар ђак и чест гост за ручком код богатих другова или професора. Једино је хладне воде са бунара увек било.

Понекад неприметно, професори и наставници оставе велики траг на поједине ученике, формирајући њихова интересовања. Замислимо Врање крајем 19. века. У тадашњој гимназији Бора има част да слуша велике умове наше домовине. У српски Сибир долазе професори на гласу. Протерала их је власт династије Обреновић због неслагања са владавином исте. Ту су Јаша Продановић, Љуба Давидовић, Миливоје Симић, Радоје Домановић...

Кућа Боре Станковића, данас музеј

Бора је био слабашан момак због слабе хране, другови су мислили да има туберкулозу. Јаша Продановић на часу пред целим разредом хвали Борин састав ''Опис Врања'' и саветује га да настави да пише.

Тих дана Коштана залуђује цело Врање, богати трговци лумпују уз њену песму, просипају се дукати. Газда Митке Стајић предњачи. Млади Бора памти ове тренутке и касније их претвара у књижевно дело. Седам година гимназије завршава у Врању, осму у Нишу. Записује прве стихове, део је литерарне дружине. Умире баба Злата, али јој се Бора одужује онако како најбоље зна - Злата ће вечно живети у његовим приповеткама.

Скромно, на ивици егзистенције, студира право на Великој школи у Београду. Ретко одлази у свој родни град. Приликом једне такве посете, загледао се у Јованку Златановић. Ни девојка није била имуна. Ипак, до свадбе није дошло. Учитељица Наста, мајка несуђене младе, није због нечега волела покојну баба Злату, забрањује Јоки свако виђање са Бором. Бора је прво туговао а онда се смејао са друговима:

''Шта да радим друго него да се смејем! Разни људи, разни и обичаји. Неко меће на кантар младожењу, а неко, па његову бабу.''

Након завршених студија, наш писац постаје стални члан боемске београдске братије. Можемо само да замислимо како у скадарлијским кафанама седе и диване Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Милорад Митровић.... И Бора. Објављује ''Коштану'' 1901. и збирку приповедака ''Божји људи'' 1902. године. Критике су позитивне.

Бора је једног дана застао испред фотографске радње. За око му је запала слика девојке обучене у морнарско одело. Неколико пута је прошао поред излога како би се нагледао лепоте. Увече свраћа на маскенбал, а на улазу - девојка са фотографије. Прерушена у морнара, дели конфете. Бора се прво збунио. Затим се прибрао и пришао да се упозна. Звала се Ангелина Милутиновић. Овај сусрет схватили су као судбински чин. Брзо су се венчали, недуго затим постали и родитељи. Првој ћерки Десанки име је дао Бан, син Бранислава Нушића. Другу кћер Станку крстио је Јанко Веселиновић. Најмлађој Ружици кумовао је Борин пријатељ Милан Ђорђевић.

Ангелина и Бора

Радио је као цариник, порезник, контролор државних трошкова у Бајлоновој пивари. Није се прославио као службеник. Тек пред крај каријере постаје чиновник Министарства просвете.

Од скромне плате купује кућу у Вршачкој улици. Преправља је, по врањански. У подруму држи бурад са вином. Писао је до изнемоглости. Цигарета за цигаретом, пила се само кафа. Роман ''Нечиста крв'' прво , у деловима, излази у нишком часопису ''Градина''. Финална верзија романа објављује се 1910. године у ''Босанској вили''. Ангелина је бар два-три пута преписивала ово дело. Бора је причао како не воли да ради, да је писање попут копања. Сваку своју приповетку би одболовао.

Почиње Први светски рат. Станковић се са војском 1915. године повлачи. Аустријанци су га заробили и спровели у Дервенту. Пуштају га, интервенцијом поштовалаца његовог књижевног рада. Окупацију проводи у престоници. Највише времена проводи у кафани. Због прештампавања старих прича и писања књижевних фељтона о Београду у ''Београдским новинама'' током окупације, замерано му је након рата. Колале су разне приче по граду, јавно мњење га је осуђивало. То је био један од разлога што није примљен у Српску академију наука. Песимиста по природи, због свега овога се повлачио још више од света. Све мање је и писао. Због чега је Бора сарађивао са ''Београдским новинама''? Пре свега због очајног материјалног стања. Требало је прехранити жену и три малолетне ћерке. Једино што је знао било је да пише. Пошто је већ био у логору, плашио се новог хапшења ако одбије да сарађује. Његова рубрика се бавила културом, не политиком. Састављао је огласе. Писао је о сиротињи, да се не забораве њихове муке, да се чује њихов глас. Писао је против оних који су се богатили током тешких времена.

Након рата кује планове о повратку у родно Врање. Чак је и од општине добио плац за нову кућу. Започиње па прекида градњу исте. Чекао је зараду од објављене ''Ташане'' како би новац уложио у радове. Боловао је од уремије (болест бубрега). Средином октобра 1927. године искрада се из кревета, одлази у Народно позориште како би пропратио пробу свог комада. На излазу из позоришта му је изненада позлило. Пада на степениште, испод плаката који најављује премијеру ''Ташане''. Глумци уносе писца у канцеларију. Позвани лекар указује помоћ, фијакером онесвешћеног писца преносе до куће. Умире неколико дана касније, 21. октобра 1927. године. Још му је горела цигарета у руци, породица је прво мислила да је заспао. Ангелина је угашену цигарету чувала до пожара 1941. године, када су страдале све Борине ствари и успомене.

Занимљивости:

Годинама је сањао да купи кућу у којој је становала глумица Зорка Тодосић, прва Коштана.

Није дозвољавао својим ћеркама да читају његова дела, говорио је да то није за децу.

Супруга Ангелина је знала Борина дела напамет.

Иво Андрић га је редовно посећивао и ценио, поклањао му је своје књиге. Књиге су уништене, као и Борина кућа, током бомбардовања. Андрић је свог старијег колегу по перу сматрао генијалним писцем, правим узором, а његова дела најоригиналијом прозом. Када би га живот и литература заморили, Андрић би отварао ''Нечисту крв'' и Борине приповетке, откривајући сваки пут нешто ново као читалац и писац.

Много је желео мушку децу. Ћерку Десанку је звао ''дечко''. Јанко Веселиновић је Станки дао такво име како би ''стала'' женска деца.

Цео живот је ратовао са граматиком, синтаксом и знацима интерпункције. Није дозвољавао да се преправљају његове речи. Једном је током представе скочио из своје ложе и отишао иза позорнице да протестује што су глумци променили неку реч и сам ''ритуал'' клетве извели другачије, а не онако како је он написао.

Био је велики пријатељ са Браниславом Нушићем и Симом Пандуровићем. Сима Пандуровић о Бори:

''Био је прилично ћутљив човек, говорио кратко, искидано, као за себе, без развијених фраза и реченица. Нисам га чуо да говори ни о својим делима написаним или замишљеним, али знам да је свој позив схватао озбиљно и свој књижевни рад ценио... Он је проживљавао своје страсти и кризе својих јунака.''

Комад ''Ташана'' написан је пре Првог светског рата. Рукопис је нестао у ратном вихору, па га је писац забележио по сећању. Кажу да је прва везија била много боља и сређенија од друге.

Борин отац био је чувени певач свог времена у Врању. Део песама које Бора уноси у своја дела чуо је од оца. Део је чуо и од баба Злате. Бора није био музикалан, није имао ни глас. Волео је да слуша музику и да пева. Често су га молили да не пева, да не ''квари'' песму. Жалио је што нема слуха.

Борини родитељи, Стојан и Васка, били су блиски рођаци. Дуго су чекали одобрење и благослов владике како би се венчали. Млади брачни пар је морао да прода и последњи родитељски виноград како би добили црквено одобрење. Да ли је ова ''грешна љубав'' инспирација за ''Нечисту крв''? Бори прво умире отац, затим млађи брат који је имао три године, а на крају мајка. Своје родитеље је са љубављу памтио цео живот, јунаке ''Коштане'' је назвао по њима.

Као дете, Бора је више био на улици него у кући. Често се тукао, кући је долазио разбијене главе. Баба Злата му је тепала ''моје Боре''. Злату памте у Врању као жену без које није могло да се замисли неко веће весеље. Свуда је са собом водила унука. Знала је лепо да пева и да прича. Иако на рубу сиромаштва, Злата је била радо виђен гост у добростојећим кућама, делећи савете. Ценили су њено искуство и мудрост.

Отац и баба су плашили малог Бору учитељем. Није био у почетку одушевљен школом, плакао је током уписа.

Јаша Продановић, професор српског језика, бринуо је о Бори колико је могао. Током школовања му је давао књиге, а за време студија је угостио свог бившег ученика и помогао да добије стипендију у Француској. Касније је омогућио Бори лакшу службу како би писац имао довољно времена за писање. Занимљиво је да Бора никада није написао писмо свом професору. Продановић је то тумачио као Борино устручавање да не направи неку грешку у правопису или падежу, па да се осрамоти.

Станковић није волео јавно да чита оно што је написао. Одбијао је да пише ''по наруџбини''.

Не зна се тачно ког датума је рођен. У црквеним књигама пише: ''Друге недеље ускршњег поста 1876. године у Врању''. Бора се често шалио како он има 32 различите крштенице и да зато никада неће остарити.

Волео је празнике, нарочито славу, али је све то више била традиција него побожност. Умео је да буде прилично сујеверан.

Већ је постао отац када је као државни стипендиста послат у Француску на студије. Мучила га је носталгија. Никад није научио француски. Као прави Врањанац, понео је са собом стари ћилим сиџаде и кувао црну кафу, уместо француских шансона певао је насред Париза песме свога краја.