''Моја чиста биографија'' Мирослав Антић

Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама...Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца. 

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије....

Имам и неке награде и признања.....                    

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми ''In memoriam''. И у свим осталим својим песмама.

ИН МЕМОРИАМ

1.
Постоји један невероватан гад
који се зове Мирослав Антић.

Ждере мој хлеб.
Прави моју децу.
Носи моја одела.

Са мојом женом редовно леже
у кревет сваке ноћи,
јер зна да сам тог тренутка
далеко негде, у Лењинграду.

И тај Антић,
који ме упропастио и као писца
и као човека,

дакле, тај Антић,
који ће једног дана врло спокојно
лећи и у моју сопствену гробницу,

пита ме једног јутра:
шта вам је,
богаму,
човече,
изгледате ми некако болесни?

А шта се,
извините за израз,
баш њега тиче како је мени
и докле ја то могу.

О мени се најдивније брину
они који ме остављају на миру.

А он,
Пере руке мојом ракијом,
има кључ од мог атељеа,
петља са мојим плавушама.

Људи,
тај ме тера да читам књиге,
оговара ме у рођеној кући.
Свашта лаже.

Мојој деци,
замислите свињарију:
мојој деци купује сладолед
и подмићује их.

2.
Био сам морнар,
бежао сам.

Или одем,
на пример,
у Париз.
Покријем се ћебетом преко главе.
Пустим бркове.
А он ме и ту пронађе,
у некој бедној улици Жоливе,
у неком бедном хотелу,
и врати кући,
и расплаче ме.

Мати моја Меланија,
која и не зна да је родила мене,
а не њега,
више га воли,
више му верује,
и он то још како користи.

А он је та упеглана стока
којој ја пишем биографију.
Он је та уважена животиња
уверавам вас,
он је та уважена животиња
којој ја дижем споменик,
овако попљуван и сам
и до крајности згађен
што морам да му јавно позајмим очи и душу
и оно мало пара које сам једва позајмио.

3.
Кад сам ја,
на пример,
скакао са Петроварадинске тврђаве,
он је ускакао у ђачке читанке.

Кад ме је доктор Савић лечио
од алкохола,
он се правио као да има неке везе
с филмом.

Где год се појавим,
гурао ме је да га не обрукам.

Мешао се у моје снове.
Примао је моје награде.
Церекао се на пријемима.

Један лицемер.
Један стварни лицемер.
Један провинцијалац.

Један који је трпео
све оно што ја нисам могао да истрпим.

и који сада тако дивно жури
да цркне што пре уместо мене,
да би уместо мене,
ђубре једно,
да би уместо мене
што пре једини живео.