Велимиров прадеда био је Танаско Рајић, јунак Другог српског устанка. Отац Јеврем био је угледни београдски судија.
У Рајићевом комшилуку живела је славна књижевна породица Илић (отац Јован и синови Драгутин, Милутин, Војислав и Жарко), Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић.
1908. године објављује своју прву књигу ''Песме и проза.'' Бледог лица, тужних очију, тих и погружен, кретао се полако. Изгледао је отмено и невесело. Почињу ратови.
''Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем - полазим сутра на бојиште.''
И поред велике жеље да помогне својој домовини, никада није отишао на фронт попут свог прадеде. Пријављивао се као добровољац али га је војна комисија сваки пут одбијала. Њима су били потребни здрави и снажни војници, а Велимир се годинама борио са туберкулозом. Осим грудобоље, ''ратовао је'' и са епилепсијом. Због изненадних мучних напада, избегавао је друштво. Остало му је да записује своје сетне стихове и горке исповести, гледајући како његов град и држава трпе бомбардовање, глад, разарање, страдање, плачкање, умирање....
И Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Опет чује грмљавину непријатељских топова и види страшне облаке црног дима изнад београдских кровова. Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра. Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић. Сутрадан, предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини: „Сви сте ви луди што се трудите око мене!” Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо: „Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.
„Сиромах Рајић!”, дирљиво пише Бранислав Нушић у мемоарској књизи „Деветсто петнаеста” сећајући се оних тренутака кад је, негде у повлачењу, сазнао за његову смрт. „Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове. (из Политикиног Забавника)
Успомене песникове сестричине Јованке Јанковић (живела је у некадашњој Рајићевој соби):
''Често ме је водио са собом, на колаче ''Код Димића'' и на сладоле у ''Москву''. Залазио је, богами, са мном и у кафане. Седео би са Бојићем, Дисом, Матошем, чика Илијом, Добрицом а ја бих пила малину и слушала њихове разговоре. Те познате и признате људе знам и из ове собе, у којој сада живим, у којој ми сада седимо. Долазили су и Светозар Ћоровић, Авдо Карабеговић, Петар Кочић...Чика Алекса Шантић држао ме је на крилу.''
Срушени снови
Преводећи за ''Звезду'', часопис Јанка Веселиновића, Велимир упознаје Јанкову ћерку Персиду - Пепу. И заљубљује се, први пут, младалачки. Кришом од славног писца, у Пепин споменар 1900. године пише:
''Листак ће овај пожутети, писмена ће ова побледети, али ће спомен на Вас остати вечно свеж, светао и чист.''
Знао је да због болести не сме да воли. Веровао је да и она њега ''помало воли''. Надао се - оздравиће, стећи ће право на љубав. Чезнуо је за породичном срећом.
Персида се удала за једног свештеника. Велимир је боловао, па преболео.
Онда среће Косару Бобић, колегиницу са факултета. Кажу да је имала ''паметне очи''. Велимир пише у свом дневнику:
''Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот....Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови....''
''Данас ми је опет зло, само много горе него јуче: пао сам....Моја болест, заједно са човечанством, дивовским корацима напредује.''
Волео је да обилази гробље:
''Између мене и њега нема друге разлике до те што је оно мртво, а ја живо гробље.''
Косара разбија црне мисли. Пише јој писма и песме. Често шетају. Девојка није равнодушна. Пламичак емоција све више расте. Али, Велимир је једног дана свратио код породице Бобић. Косара није била ту, седео је са њеном мајком. Изненада, добија епилептичан напад. Те вечери је записао:
''Данашњи дан је за мене смрт...али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније....Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.''
У дневнику престаје да пише о љубави, бележи само мисли о болести. Зариче се и да више неће писати.
Заклетву није испунио. Косара Бобић 29. септембра (12. октобра) 1903. године постаје госпођа Елезовић. Тужни Рајић у дневник записује следеће реченице:
''Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави. Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно са другим... По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао...Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.''
И ту су потекли стихови једне од најлепших љубавних песама српске књижевности.
''Упознала сам је за време окупације 1916. у Ваљеву, после ујакове смрти. Понекад је навраћала у нашу кућу. Тада смо, обично, разговарале само о ујаку. Причала ми је о његовој платонској љубави, о својим симпатијама, о Вељиној болести због које није могла да се уда за њега и има децу. Косарине очи биле су пуне суза.''
Косара умире 1919. године у Скопљу, од грипа.
Коментари
Постави коментар