Био је благе нарави, духовит, веома скроман.
Једини хирови били су му скупоцени теписи које је морао да има у кући, лепи оковратници за кошуље, обавезни парфем од љубичице.
Лењин је својевремено рекао да је одлучио да постане револуционар кад је прочитао новелу ''Павиљон број 6''. Нобеловац Џорџ Бернард Шо тврдио је да му дође да поцепа све што је икада написао када прочита било шта што је изашло из Антоновог пера.
Љубав свог живота, глумицу Олгу Книпер, срео је у 38. години. Туберкулоза је нагризала његово тело и добар део године проводио је на Јалти, надајући се опоравку. Срели су се на проби пишчевог комада ''Галеб'', 9. септембра 1898. године. Олга је баш тог дана славила 30. рођендан. Слављеница је била независна личност, једна од оснивача и чланова Уметничког позоришта Константина Станиславског у Москви. Имала је диван глас, због немачког порекла је течно говорила немачки, али и француски и енглески. Чехов је био стидљив, знао је француски али се није усуђивао да изговори ни једну реч. Сматрао је то знање непотребним, био је одличан лекар и писао је без проблема, веома брзо. Једночинку ''Лабудова песма'' написао је за само један сат.
Чим су се упознали, почели су да размењују писма. ✉✉✉✉💌💌💌
''Пишем и гледам кроз огроман прозор. Имам изванредан видик, тако леп да се не да описати. Своју фотографију Вам нећу послати све док не добијем Вашу, о, змијо! Ја Вас уопште нисам назвао змијицом, како Ви пишете. Ви нисте змијица, него змијурина. Зар Вам то не ласка?
Е па, стежем вам руку, многопоштована, клањам вам се ниско, тако ниско да челом додирујем под.
Ускоро ћу Вам послати мали поклон.
Ваш А. Чехов ''
Венчали су се 25. маја 1901. године. Њихов брак није био традиционалан. Сачували су свој некадашњи начин живота и живели, углавном, одвојено. Олга је глумила, а Антон се лечио. У моментима док се туберкулоза ширила на пишчев стомак, он није губио смисао за хумор и наставио је да се шали са својом супругом, не желећи да је оптерећује својим здравственим мукама. За своју вољену је написао драму ''Три сестре''.
✉💌
''Кобилице моја,
Ја заиста не знам шта да радим и шта да мислим. Упорно ме не позиваш у Москву и по свему судећи немаш намеру да ме позовеш. Могла би да ми отворено напишеш шта је посреди, који су разлози, да не губим време, да одем у иностранство. Када би знала како досадно добује киша по крову, како сам се ужелео своје женице. Имам ли ја уопште жену? Где је?
Више ти нећу писати. Па како хоћеш. Немам о чему и немам коме да пишем.
Ако данас добијем телеграм, донећу ти слатког вина. Ако не добијем ништа, донећу ти шипак. Понављам, Шнап не одговара. Потребно је олињало псетанце, као оно које си ти видела. Или нешто слично. Може и без пса.
Е, па грлим те.
Твој А.''
Чехов је умро 15. јула 1904. у бањи у Немачкој. Имао је 44 године. Месецима готово ништа није јео, а последњих дана пио је само шампањац, покушавајући да дише. Сандук са његовим телом пренет је у Москву теретним вагоном на коме је писало ''Свеже остриге''.
Последње писмо жени написао је крајем априла 1904. године, слутећи да му се ближи крај.
''Душо моја, жено,
Пишем ти последње писмо, а затим ћу ти, ако буде потребно, слати само телеграме. Јуче се нисам осећао добро, данас такође, али данас ми је ипак лакше. Не једем ништа осим јаја и супе. Пада киша, време је одвратно, хладно. Ипак, упркос болести и киши, данас сам ишао зубару.
У Москву ћу стићи ујутру, брзи воз већ саобраћа. О, мој покривачу! О, моји телећи котлети! Псетанце, псетанце, баш сам те се ужелео!
Грлим те и љубим. Владај се добро. Ако ме више не волиш, или си се охладила према мени, слободно ми кажи, не устручавај се.
Е па, нека те Бог чува, радости моја.
Твој А.''
Олга Леонардова Книпер Чехова наставила је да се бави глумом након Антонове смри. Умрла је у 91. години.
''Живот је - кад није психолошка измишљотина - тешка ствар.'' Чехов
Коментари
Постави коментар