Рођен је 1787. године у Тршићу. Добио је име Вук јер се веровало да ће га то сачувати од вештица које су убијале тек рођену децу. Основно образовање је стекао у Лозници и манастиру Троноша.
У то време, деца су учила азбуку ''бекавицу'', читали су часловац, а школовање би се завршило чим науче да читају псалтир. Необразованом свештенству је одговарало да народ буде необразован. Мали Вук је брзо схватио да он зна више од оних који су га учили.
У Карловцима 1805. године покушава да упише гимназију и добије стипендију. Пошто није имао никакву потврду о претходном школовању, а већ је напунио 19 година, одбијају га. Вук не одустаје, чита и упија прочитано.
Постаје ђак Велике школе, али га болесна нога приморава да тражи лек. Радио је као писар, чиновник, учитељ. Учи немачки.
''Кад сам ја 1796. године ишао у Лозницу, у школу, још је био обичај ђаке у суботу, послије подне, тући без икакве кривице. Ако је који онај дан, макар и послије подне, био бијен за лекцију или за друго што, то му се није примало у рачун, него је морао и по други пут, обичаја ради, бити бијен.''
Предмети у Великој школи: историја свих народа, географија и статистика, римско право, физика, како се пишу писма, рачун, немачки језик, наравоучителна преподаванија.
Због реуме одлази у Пешту. Тамо упознаје Саву Мркаља, Луку Милованова, Димитрија Давидовића. Живот га одводи у Беч 1813. године.
Јернеј Копитар
У Бечу упознаје Јернеја Копитара, цењеног слависту. Овај човек утиче на Вука да почне да прикупља народне умотворине.
Караџић 1814. године објављује прву српску граматику ''Писменицу сербскога језика''. Ово је прва штампана граматика српског језика, Вук је искористио реформисану азбуку СавеМркаља. Са њом се уводи народни језик у књижевност. Допуњује Аделунгово начело ''Пиши као што говориш'' речима ''читај како је написано''. Исте године објављује и прву штампану збирку српских народних песама ''Малу простонародну славеносербску пјеснарицу''. Ова збирка је садржала 100 лирских и 8 епских песама.
Вуков циљ је био да народни језик постане књижевни. Српски писци су писали књиге на ''ничијем славеносербском језику'' којим нико није говорио.
''Српски писци тога времена били су искључиво из аустријске државе и њени поданици, васпитани у градским туђинским школама и уопште нису знали народног језика... Како сам се родио у срцу Србије, одрастао међу правим Србима и знао језик чисто и правилно, ја сам себи поставио задатак да пошто-пото покажем свијету српски народни језик у свој његовој изворној чистоћи, онакав какав он и јесте.''
Европа је одушевљена српским народним песмама. Немци наврат-нанос уче српски како би читали наше песме. Песме су преводили браћа Грим, Гете, Пушкин, Валтер Скот.
Вук није био задовољан Писменицом, сматрао ју је жалосним покушајем граматике али то је вероватно најбоље што је могао да створи за кратко време.
Јакоб Грим о нашим епским песмама:
''Мало који народ може показати тако изврсно богатство љубених песама сем Соломонове свете 'Песме над песмама'''.
''Од свих словенских народа, ови су Срби својим благим и за песму необично згодним језиком најобдаренији песмом, певањем и причом, и изгледа као да је добри Бог богатим даром народне поезије хтео да им надокнади немање књига.''
Овим књигама Вук Караџић је означио главне правце свог рада. Сакупљаће и објављивати народне песме, приповетке, умотворине, итд. Уз то ће радити на реформи језика и правописа.
Опет уз Копитарев утицај, Караџић сакупља речи за први речник нашег језика. Четири године касније, 1818. штампа прво издање ''Српског рјечника''. Ово дело нам је од изузетне важности јер је то прво дело штампано Вуковом реформисаном азбуком и новим правописом. Речник има преко 26 000 речи, све речи су преведене на немачки и латински језик и зато је он тројезичан. Сарадник је Јернеј Копитар који је преводио речи.
Осим нове азбуке и правописа, ово дело садржи и прву граматику. У Предговору Вук доказује да основа књижевног језика може бити само народни језик.
Овај Рјечник је јединствен на свету. Вук речи објашњава уз помоћ пословица, изрека, загонетки, стихова из епских или лирских народних песама, народних предања, бајки, басни, и тако даље. Писао је источнохерцеговачким дијалектом.
Као што смо рекли, ''Писменица'' и ''Пјеснарица'' су штампане азбуком Саве Мркаља. Вук довршава Савин посао. Убацује слова Ђ, Ћ, Љ, Њ, Џ а из латинице узима слово Ј. Ствара савршену азбуку од 30 слова у којој сваком гласу одговара једно слово.
Док Европа хвали Вуков рад, српски писци, грађанска класа и црква одбијају ове промене. Сматрају да језик говедара и свињара не може бити књижевни језик. Уз то, неће њима полуписмени и хроми Вук говорити како да пишу. Замерали су му што је преузео слово Ј из латинице. Почиње Вукова борба.
Овде можемо видети како се азбука мењала
Штампа ''Српске народне приповјетке'' 1821. године, три књиге ''Српских народних пјесама'' 1823/24. године. Четврта збирка епских песама светлост дана је угледала 1833. године.
У ''Српским народним пословицама'' 1836. године враћа слово Х. До 1839. је писао ђеца, ђевојка, ћерати. Уводи правило по којем се тј и дј не јотују (дјеца, дјевојка, тјерати), дакле, избацује ијекавско јотовање.
Вуку је била потребна подршка других писаца и интелектуалаца како би доказао да се може писати народним језиком. Зато нам је изузетно важна 1847. година. Ова година се сматра годином незваничне победе Вукове реформе јер су штампана четири значајна дела:
1. ''Песме'' Бранка Радичевића - збирка песама
2. ''Горски вијенац'' Петра Петровића Његоша - драмски спев
3. ''Рат за српски језик и правопис'' Ђуре Даничића - филолошка расправа којом је одбрањена Вукова реформа
4. Вук преводи ''Нови завјет''
На тај начин Караџић доказује свима онима, који су се противили његовом раду, да се на народном језику, оном истом језику чобана и говедара, могу писати поезија, мисаона и религиозна дела, као и научне расправе.
Ђура Даничић
Петар Петровић Његош
Бранко Радичевић
На Бечком књижевном договору 1850. године постиже се споразум о заједничком језику будуће књижевности Срба и Хрвата. За основу је узет источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора.
Вук не одмара. Сакупља речи за друго издање речника. Друго издање ''Српског рјечника'' излази 1852. године. Сарадник је Ђура Даничић, школовани филолог, а сакупљено је преко 47.000 речи.
''Српски рјечник''
Вук Караџић умире у Бечу 1864. године. Четири године касније, 1868, званично је признатањегова реформа језика и правописа. Вуков прах је донет у Београд 1897. године и, уз највеће почасти, сахрањен у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Вуков рад настављају његови следбеници: Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, итд.
До распада Југославије у школи се учио српскохрватски језик. У нашој земљи је данас, према Уставу, у службеној употреби српски књижевни језик екавског и (и)јекавског изговора, са ћириличним писмом. ПРЕПОРУКА! Одлична серија о Вуку Караџићу, епизоде можете наћи на Јутјубу.
Ко каже да о азбуци не може да се пева? Зато је ту Бајага, који је снимио песму за потребе једне серије.
Коментари
Постави коментар